Zemljo moja, sa hiljadu kora,
svaka kora teške muke piše;
gledam tebe, gledam osvit zora,
osluškujem svaku kako diše.
Jošte diše, negda bez nadanja,
diše, diše, a lomi je suša;
sve nad sobom drži od postanja,
skupila se od svih u nju duša.
A ta duša zaoranog bedra,
plodonosna, katkad kamenita;
širi večnost krvavoga jedra,
pa zastavu vije posred žita.
Ispod žitnog polja nova kora,
ko hleb tvrda, tako biti mora.
________________________
© 2025 Vesna Milošević
