Zasto nisam i ja kao moj brat Mladjan zelela da uzmem svoj deo sad i odmah ni sad u sebi ne nalazim odgovor…Mozda je bio u meni potajni strah od razocarenja ako otvorim carobnu kutiju a iz nje izadje ono sto ne bih volela da vidim…Lik Mladjana u mojoj dusi i secanju morao je biti onakav kakvog sam ga zakljucala,nikako drugaciji….
Uredno sam odrzavala pepeo i donosila ga s vremena na vreme….Lagano bih ga tankim pruticem ravnjala cak i oko kamena na kom sam i dalje citala neku knjigu il bila negde u svom svetu…
S jeseni podjoh u veliki grad…Osta za mnom moja Zlatanska livada ,moje stado,roditelji ,braca i sestre…Nova sredina ,nova lica,profesori…Kazu covek se na sve navikne …valjda cu i ja…
Sklanjala sam se u svom svetu umotana u plastu svog vaspitanja,svoje jednostavnosti bez zelje da menjam sebe a i druge…Borba za svaku ocenu ,po meni neka mozda ucinjena nepravda ubadala je tamo gde najvise boli a da tad nisam ni bila svestna koliko me svaka strela ojaca i odbija se od mene bas onako kao moj i Mladjanov udarac od kamena…
Jednog jutra pronadjoh u postanskom sanducetu skole pismo naslovljeno na moje ime…
Dobro smo…Ovim izdrzavam celu porodicu,imamo i svoju kucu zahvaljujuci Ovom…Nedostajes vise od bilo kog na svetu…M
Citala sam iznova i iznova preplavljena ogromnim osecajem srece . Prolazeci holom skole uputih najlepsi osmeh zeni koja je odrzavala higijenu ,zagrlih druga iz skolske klupe i nadahnuto odgovarah prozvana na casu biologije od zene koju niko u razredu nije podnosio jer je uvek trebalo vise znati uz napomenu,,Vi nista ne ucite i ne radite ,samo ljubav vodite.”Dobih cistu peticu bez pomenute opaske ,cak primetih u njenom oku izraz divljenja mom nadahnucu…
Nije mi napisao da nikom ne govorim gde su jer me poznavao bolje cini mi se od mojih najrodjenijih… ,, Bata Toza” u nekoliko navrata ih je bezuspesno trazio po Sarajevu i Sadihinoj rodbini…Vracao se sav izmrvljen zaudarajuci na alkohol…Cesto je dolazio nama jer bi mu majka pored casice rakije uvek postavljala tanjir da upre kasikom jer nema ko ,,sirotom coveku” da skuva cak ni supicu…Tata ga je iz pristojnosti podnosio i slusao njegovu kuknjavu i kletve upucene zeni koja je sigurno nasla nekog jer je svakako dovoljno nesposobna da sebe i decu izdrzava…Zalio je cak i ,,tog”coveka sto ce morati da trpi onakvu zenu i decu jer se nece cestito ni najesti ,ni napiti..Od pocetne zalbe i prekore o svojoj porodici koja ne vredi nista uz koju casicu dolazio je u takvo stanje duha gde Boga moli da mu se porodica vrati…Plakao je ponekad neutesno da bi cak i kod oca izazvao sazaljenje pa bi ga smestio onako pijanog u nasoj gostinskoj sobi da prespava…Majka je preuzela brigu o njegovoj stoci pa smo sad svi preko leta duplo dirincili ne bi li pripremili i njegovoj stoci hranu za zimu…Jednog proleca kad sam ja vec bila u trecoj godini gimnazije svo blago ,,bata Toze”ode niz Goli Rid pred Memedom Siptarom …On je dolazio nekoliko puta godisnje negde od Gnjilana i kupovao od nasih seljaka stoku koja je bila na prodaju…Nekad bi odmah isplatio a nekad bi buljuk stoke oterao a da dinar ne da al bi tacno u dogovoreni dan dolazio i doneo ono sto duguje…Uvek je u nasoj kuci bio rado vidjen gost ,ostajao bi kod nas po nekoliko dana a pri svakom dolasku bi nam donosio fisek onih sarenih bombona u vidu malenih iskrivljenih sipki sa crvenom trakom na beloj ili roze podlozi…Donosio je taj fisek i onda kad smo odrasli al smo mu se uvek isto radovali iako smo sad vec uveliko imali veci izbor slatkisa koje smo kupovali u gradu…Bata Toza je brzo propio dobiveni novac od stoke i posle smrti njegove mucenice majke bio je cesto nepozvani gost po seoskim kucama dok nisu ljudi poceli da pred njim zatvaraju vrata…Neki su mu pred kucnim pragom ostavljali koje parce hleba il bi ga od ,,greote”zvali da im odradi nesto sto su obicno sami radili da bi mu dali neki dinar i hranu…Valjda zbog onog udarca i bolnog polozaja Mladjana on u meni nikad nije uspeo da izmami sazaljenje ….Jednom sam ga skoro na ramenu dovukla do kuce kad sam autobusom dosla u selo i pronasla ga pijnog u Marikinom potoku…Polovina tela mu je bila u vodi a on jednostavno nije znao za sebe…Onako izmrsavelog sam ga nekako dozvala svesti i uspravila uz sebe….Dovukla sam ga do kuce i smestila u krevet na njega nabacavsi pokrivace da se ne smrzne jer je bio skoro skroz mokar….U kuci se osecao vonj alkohola,ustajalog vazduha i nepranih stvari….Osecao se vonj propadanja jedne kuce koja je mogla biti kuca srece uz malo volje i razumevanja….Dok sam zurila nasoj kuci,majcinom zagrljaju i ocevom osmehu mislima sam grlila Mladjana,Sadihu i decu i osecala svu njihovu srecu u ovoj nesreci od njihovog muza i oca….Toliko malo treba ljubavi da bi nam putevi bili obasjani suncem il mesecinom onako kao meni onda….Toliko malo ljubavi koje se neki svestno odreknu il je s prezirom pogaze…nastavice se Jagoda Savic…
