Devojka
sa zlatnim pramenom u kosi
Pričala mi je
Udarao je,
Nije prestajao…
Govorio joj je
Da spusti ruke,
Da se ne opire…
Pričala mi je…
Udarci su pljuštali,
Udarci su je ošamutili.
Vreme je stajalo,
Kao u noćnoj mori
Vreme mučenja,
Vreme beznađa
Je trajalo…
Devojka je ućutala.
Devojka mi je pokazala
Svoju sliku
Iz bliske prošlosti,
Lice prekriveno modricama.
Mislila sam da ću vrisnuti,
Mislila sam da ću pući,
Kao mehur rasprsnuti
U očaju,
Od osećaja
Nemoći…
A onda je zagrlila
Svog malenog sina jače
Osmehnula se zaneseno,
I sinulo je prelepo
Lice njeno…
Uzvratila sam osmehom
Uz kratke reči utehe.
Ne, više nema razloga
Da plače
Nežna devojka
Sa zlatnim pramenom
U svilenoj kosi…
Nekim pesmama
Ne trebaju metafore
Da ih ukrase.
Neke pesme su lepe
I svakom rečju
Potresne
Tako neizbrušene,
Prošarane tek jatom vrana
Koje upravo
Para nebo
Na tren ugašeno
U čast pesme o devojci
Sa zlatnim pramenom…
*Vesna Sara Tasić*
