TVOJE POSTOJANJE
Spustila sam pero
u tvoje postojanje
i zanosno pokretima kružim,
pazeći da te ne povredim.
Drhtavim dodirima je potrebna tišina,
ona koja sanja i
lepotu kazuje.
Hvataš moje korake
u neviđenom skladu tela
i gledaš u beskrajnu pučinu
primamljivosti.
Ćutiš, dok gledaš…
Baklja se u oku upalila.
Sramežljivo pero izniklom cveću latice miluje.
Ljiljana Skelić Vemić
/novembar 2023./
JESENJE RAĐANJE
Kakva radost kad se rodih,
tad zrelo se grožđe bralo,
iz traktora žito u dvorište bacalo.
U kuhinji
prvi plač kada je zapevao,
rakijom iz kazana se svunoć nazdravljalo.
Krompiri se jeli,
otac ih na žaru peko.
Kakva radost kad se rodih…
Nebo plodovima beše okićeno.
Crvene jabuke po svuda mirisale,
raširenih krila nad mušmulom
ptice se veselile.
Kakva radost kad se rodih…
Tad sve beše požnjeveno,
bilo hleba a i svega.
Ne recite da je jesen mrtva
i kad ćuti grad.
Svake jeseni iznova se rađam.
Ljiljana Skelić Vemić
/novembar 2022./
fotka Velenje, Slovenija
LJUBAV BOEMA
Nesreća je kada se neko jako zavoli,
tada se
u pijanstvu posebni vidici otvore.
I ništa,
ama baš ništa
u tom samoljublju
srcu ne promakne.
Nesreća je i
kada ljubav u opustošeno srce pokuca
i hoće da mu sudi.
A uspela je da ovlada.
Pogubila se sva osećanja kojih je bilo.
I grešno i ružno nestalo je,
lepotu vidiš sam,
a ne i ljudi.
Vredi li raspevane deliće lepote iznova loviti?
To nije lek duši.
I leptira na cvetu kada dotakneš…
Života je lišen.
Ljiljana Skelić Vemić
/novembar 2024./
