Ilijina ili Ilindan u duvanjskom kraju se veže uz velike vrućine pa se u to vrijeme moglo čuti „upeko zvizdan, a nema ćuva vitra“. I na takvoj žegi postio je vjerni puk svetom Iliji po nekom nepisanom pravilu „svakom svecu od potribe, a svetom Iliji od stra“. U narodu je duboko uvjerenje da sv. Ilija grmi pa i udara gromom kad odredi.
Od davnina se u ovom kraju, pri velikoj grmljavini ponavljala ova pučka molitvica:
„O Ilija Ognjeni koji groma odgoni, goni groma od nas, nek je Isus kod nas“.
Uz Ilijinu živi i jedna predaja o didu Iliji koji je zazvao pomoć svog imenjaka, a vezana je uz tursko doba. Stari Jakiša bi rado pričao tu priču svojim unucima i tako se prenosila usmenom predajom. A započeo bi ovako:
– Koda se ispovidam. Moj did Ilija je živio u turskom zemanu kad se slušala zapovid turski aga i begova. Bila je to sila, a nisi joj se mogo oduprt jer – ode glava. Jedne godine pala Ilijina na svetu nadilju pa se misari spremali svetoj misi. A onda dođe aber u selo da se mora ići kupiti sino na begovoj livadi jer se spremala kiša, a mnoga trava pokošena. Stigla naredba da iđe i did Ilija jer je dobro dio plaste, a to je tribalo znati. I kako „sila Boga ne moli“, uputiše se kupelice prema livadom. Radio svit i uspilo im pokupit sino i sadit ga u veliki plast. I baš kad su počele prve kapi kiše, Ilija se spustio s plasta niz veliki sinski kolac. Pokupili seljani svoje ratilo i uputili se kućom kad se prolomila jaka grmljavina kakva samo zna biti poslije ilinske vrućine. Čim su malo odmakli od plasta, okrenu se Ilija i učini znak križa govoreći: „Sveti moj Ilija, pošalji svoju strilu s nebesa i pokaži da je tvoja sila jača od turskog zuluma“. U taj čas munja s neba zapuca u vr’ plasta i zapali se suvo sino. Pao svit po zemlji što od siline groma , što od stra Božjega. Poplašili se i turske spaije i od tada i oni poštuju Ilijinu. Ima ona „do podne Ilija, od podne Alija“. Eto, dico moja, primite i pamtite.
Volio je i Marin Ivan slušati tu priču starog Jakiše, a sam je svjedočio sličnom događaju o kojem priča svojim unucima:
– Sedamdesetih godina, kad sam ja išao u malu škola, komunizam je bio na vrhuncu svoje slave i Bog se nije spominjao u školi, nego u negativnom kontekstu, jasno se negirao. Jednog proljetnog dana nebo se jako naoblačilo i spremalo se veliko nevrijeme. Učitelj nam je tada govorio o olujama koje su vremenske zakonitosti i kako će ljudi uskoro sami vladati prirodnim pojavama. Budući da je već počelo jako grmjeti, moj prijatelj Stojan upita učitelj: „Druže učitelju, hoće li ljudi moći zaustaviti svetog Iliju da više ne grmi?“ Dok smo mi djeca priželjkivali pozitivan odgovor jer smo se već bojali grmljavine izvana, učitelj se zatekao pred Stojanovim pitanjem pa ne zna bi li ga pohvalio ili prekorio. Tu nelagodnu atmosferu prekinuo je jaki udar groma u školsko krovište, i nekoliko učenika ja palo na pod. Svi smo se prestrašili, a učitelj najviše. U jednom trenutku moja rodica Cvita klakne na koljena ispred razreda i počne moliti očenaš , a mi svi za njom uglas molimo dok neki i plaču. Nismo zazirali od učitelja koji je pomagao dječacima što ih je grom „zabeušio“. Cvita je sve glasnije predvodila molitvu i strah je popuštao. Ubrzo su i dječaci došli k sebi, samo se učitelj još tresao od straha govoreći nam: „Sve će biti dobro, djeco“. Vjerovali smo mu jer se nevrijeme već smirivalo. Brzo se na nebu pojavilo sunce i velika duga. Učitelj nas je ispratio iz škole kad smo krenuli u svojim gumenim batama prema selu, ohrabrujućim riječima:
„Duga je znak boljeg vremena, djeco!“
– Pamtim tu rečenicu i danas, a ljepotu njezina značenja naučio sam puno kasnije čitajući Bibliju.
Iva Bagarić/Tomislavcity
