Znam da mi nećeš virovat, ali svejedno ću ti ispričat.
Vidiš, neki sam ti dan bila u Mostaru. Taman izađem vani iz one im bolnice, kad eto ti za mnom neke ciganke.
– Daj mi štogod, Bog ti dao! – moleći me ispruži dlan.
Kako ti ja ne mogu samo proć pored nekoga ko prosi, odma gurnem ruku duboko u svoj džep pa joj velikodušno pružim jednu markicu.
– Fala ti lutko, ti ćeš finog sina da rodiš! – zafali mi se ona umiljato a onda mi i susretljivo ponudi:
– Hoćeš da ti gatam?
– Neću, fala! – odgovorim ja nako odrišito jer ti se cila ježim od tog odvratnog običaja pa odma i ubrzam korak.
Ali ona ne tide popustit pa požuri za mnom.
– Ajde bona, pruži mi dlan pa ću sve da ti kažem!
– Nosi te belaj, neću! – odbrusim joj ljutito.
– Aaa, čudna si ti ženska! – primjeti ona pa sve nako trčeć za mnom dobaci:
– Djeca su ti lijepa na muža!
Ne dado ti se ja isprovocirat, pa je samo mudro stanem ignorirat a ona nastavi:
– I griješiš ako misliš da si mogla bolje da se udaš!
– Nu, ova stvarno čita misli, tada pomislim ali se brzo i pridomislim. Ma mora da blefira, jer zna višćica da svaka žena o tome razmišlja vako kad se dobro naljuti! Ma opet mi postade priviše čudno i neugodno pa odma potrčim da se čim prije dokopam svog auta. Vidi ona da ću joj uteć pa se zaustavi i još jednom za mnom dobro zagalami.
– Na bankomatu imaš samo pet maraka! – i natrgne se smijat. Vidim, smije se i onaj narod u prolazu pa ti se od srama dobro zacrvenim.
Nako zajampurena odma silovito pritisnem po gasu pa joj konačno i pobignem.
Al nekako mi ne biše svejedno. Dobro me nažulja sve ono što je rekla pa ko bez duše požurim na bankomat. Kad tamo, imam šta i vidit.
Luda ciganka mi stvarno sve pogodila!
Za ne povirovat.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
