Činjenica kako je svijet globalno selo ovih dana je dobila svoju potvrdu očitovanu u motrenju Eurosonga.
S lokalne razine, u zavičajnom duhu, odaslana je zabrinutost za stari kontinent koji, po tko zna koji put, stavi na ispit vrjednote koje su ga krasile kad ustupi veliku pozornicu perverznim, okultnim i sotonskim pojavnostima. Je li to sveprisutna potreba dodvoravanja novom poretku ili isprazna opijenost lažnom slobodom pod krinkom potrebne tolerancije?
Velika pitanja traže pametne glave, a one često pripadaju malim ljudima. Tamo je ono znanje „sakriveno od mudrih i umnih“.
Otkako je krenula euforija oko Eurosonga, Anđa pozorno zagleda odjevnu kombinaciju hrvatskog predstavnika i tvrdi:
– Ja bi se zaklela da u mene ima vaka mustra na stolnjaku. Donila je rodica Jela s rada po Dalmaciji. Te godine su sve cure i mlade u našem selu izeklale take tabletiće. Pravo mi drago što Markan, ne znam mu izgovorit ono ime, pokaza svitu naše trude, i vride.
Budući da svatko gleda iz osobne perspektive, a tako i rezonira, Manje i Jure su isti događaj komentirali drugačije:
– Nije ni ove godine moglo bez rogonje? Ja uvik mislio kako je Irska lipa katolička država? Nekako mi bi žao kad ugleda s čim su se predstavili? Vidiš, u svakom se moš privarit? – oglasi se Manje vidno razočaran pa pojasni:
-Ne razumim se u zabave take vrste, ali ono što sam čuo i vidio, nije pivanje. Najviše dreke i zavijanja, skike i urlikanja, skake u nevare, gologuza i čudnjikava svita. A što je najgore, kod dosta ih ne meš raspoznat kojem rodu i kojoj vrsti pripadaju?
– Imaš pravo! – jedva dočeka Anđa – meni ste se svi smijali kad sam rekla da mi ona špatna curica u rozoj suknjici koja osvoji prvo misto, nekako nanosi na muško?
– Eto ti tvoje znanje, Anđe? – provokativno će Manje – cili svit zna da je ONO muško, a ti ne znaš? Kako stvari stoje na pomolu je novi ljudski rod?
– Bolje mi je što manje znam, a kažu da ne zna ni ONO šta je, već kakokad? – zabrinuto će Anđa – poplašim se kad vidim čemu se, nazovi normalan svit, divi? Kandže na rukama imalo je petero- šestero. Ja sam tila utrnula televizor, ali mi ne dade Manje? Reče da ne triba bižat od onog s čim se triba obračunat?
Kratku stanku potaknutu aktualnim događajem prekide kuma Mara:
– Hvala ti, Bože, što smo mi dalje od tog nereda, a imamo blagoslov polja, zaziv „od zla svakoga, oslobodi nas Gospodine“ ima svoju snagu. Ovom svitu je potribna pomoć iz visina – poentira.
–Nije naša molitva uzaludna – složi se Anđa – ja sam kuću poškropila kad sam ono vidila. Sotona, daleko joj stan, kezi se prema narodu, a on obnevidio skače u propinjke od nekog ludog veselja?
– Ma, šta će narod, masu lako ponese? – upitno će Manje – nakupilo se u svitu praznine svake vrsti pa mlati sobom ko subudalast, još tome nadio ime „dobra energija“. Mi smo to nekad zvali manitanje i znali u glavu ko mu je sklon.
– E, to je to, uvik je mlađariji bilo do skake i ludovanja, samo je sad privagnulo na drugu stranu. Valinka postala jaka pa zagospodarila tamo di more, di je niko ne suzbija, uzela ba- ma. Mogla je se Evropa opoštenit i nastrano štopirat, priličilo bi njezinu kršćanskom nauku, ali joj se ne dade? – zaključi Jure.
–Sve se pošundralo – ponovi Manje poznatu mu krilaticu – već, Anđe, traži stolnjak i kroji bljuzu, ovog lita će to bit modni it!
Iva Bagarić/ Tomislavcity
