Kuma Ruža živi sa svekrvom koja u zadnje vrime slabo čuje. Valjda se naladila pa joj se uši začepile. Kapa sritnica u uši nekakve kapi, ali joj slabo pomažu pa se dobro rastužila.
– Kad isan slabo čuje, Bože mi prosti, ko da je subudalast – stalno tužna ponavlja. Junačimo je ja i Ruža da je to kratkotrajno i da će brzo proć, ali ti to nema neke vajde pa mi je žao. Sad neće među svit pa smo je jučer jedva uspile nagovorit da s nama ode u selo na kavu. Bolje bi bilo da nismo, samo eto.
Vidiš, u selu se skupilo nas par normalnih žena, kad odjednom eto ti i Jele, najveće tračare u ciloj župi! Zna ta di se đavli maste, a ono malo što ne zna zgodno izmisli, pa joj ruku na srce, nije sve za virovat. Nije ta pošteno ni sila, a odma je stala sipat friške informacije o svemu i svakome. Kako ti ja to ne volim, nako se iz razgovora brzo isključim, ali ti Jela nikako ne posustaje s ogovaranjem! Najednom se dostre staroga Stipe.
– Đava ga neodnio, jutros sam ga trefila u našoj prodavnici. Jedva se sritnjak gega s onim šćapom, naki star i kriveljiv! Stade ti on baš do mene tamo na kasi, pa glasno upita imaju li za kupit afričke šljive! Ova mu je jedva uspila objasnit da se to ne kupuje tude nego u apoteci! – priča Jela veselo, a sve se žene slatko zasmijaše. Pošteno govoreć, zasmijašmo se tada i ja i kuma mi Ruža, kad će ti odjednom njezina svekrva:
– Bože mi prosti, šta vam je to smišno, to moja nevista kupuje svako malo!
Kako ona to reče nako se, vidim, kuma uozbilji! Ne biše joj svejedno pa se stade priznojavat i meškoljit na onoj stolici.
Očekujem sad da baba kaže da se šali, kad jok! Ona ti tada ispruži ruku prema nevisti pa još odrišitije reče:
– Evo je, nek mi ne da lagat!
Kuma se još više zbuni, odma se i zacrveni pa jedva nekako uspije promucat:
– Ma o čem ti bona baba, šta ti je?!
Smiju se one ženetine, a smišno brte i meni! Jela odma stade babu detaljnije o tome propitkivat, a ova ti jedva dočeka o tome govorit:
– Je moj sinko nije ti to nikakva sramota, to ti je moga Ivu spasilo! E da ti je vidit kakvi je on problema imo dok mu nevista nije donila tojizi šljiva! Sad se brte fali da mu je dobro, samo ti toga uvik mora bit u kući, za svaki slučaj! – pripovida baba, a nevista joj minja boje baš ko da joj ova zube vadi.
– Smijemo se mi, šta li ću ti tamo šta li vamo, a Jela još više potpiriva pa pita kupuje li to nevista u našoj prodavnici ili u apoteci.
– Nije seko nego u Bukovici! Njoj ti to jedan čovik donosi, kaže da u njega toga ima kolko god oćeš! – baba će veselo, pa još veselije priupita nevistu kako no se čovik zove.
Vidim, potonula mi kuma, sva je od muke problidila, a kako i neće?! Tila bi se sritnica opravdat prid ženama, ali ko će ji nadglasat kad sve pukću od smija. Onda se kuma naglo brecne pa se primakne svojoj svekrvi i što je mogla glasnije zagalami:
– Ja Ivi kupujem suve šljive! Suve šljive baba, za probavu!
Malo se tada žene umiriše, ali baba nastavi po svom:
– Oj, misusovo pa ja o čem ja govorim već o tom?!
– One baba govore za afričku šljivu, nisi ti dobro čula! – nastavi kuma već pomalo ljutito, a svekrva joj nehajno odmane rukom.
– To ti đavodnijo, to uvozno ništa ne valja! Bolje je domaće sto puta! Ove iz Bukovice su za to dušu dale, ja ti kažem! – uporno će baba čudeći se glasno čemu se sve smijemo.
Potvrđuju žene, smiju se još više pa kuma podigne ruke i posve odustane od pravdanja. Na kraju ipak sve priznamo nesporazum i raziđemo se puno veselije nogo li smo se sastale.
– Ajde bona šta ima veze, čemu bi se inače onako nasmijale! – tješila sam kasnije zabrinutu kumu i još zabrinutiju joj svekrvu jer joj je nevista sad na tanane objasnila uzrok nesporazuma.
– Kad isan slabo čuje ko da je subudalast, Bože mi moj oprosti! – ponavljala je tužna baba žaleći što nas je poslušala pa nako nagluva otišla među žene. Doduše, nikome nije drago što je Jela bila s nama jer ko će ti sad znat kako će ona to prepričavat!
– Ajde molim te, nek priča šta god oće! Ako ćeš se sikirat šta ti narod priča, kako misliš živit?! – zamudrujem glasno pa se baba odma malo razveseli, kokad je pametna žena i zna da je tako. Ali eno kumu mi ljutnja ni malo ne popušća!
Odnio brte belaj šljive i ko ji prvi spomenu, eto ti.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
