Gurabije sam pekla par puta još u vrime kada sam se učila pravit kolače dok sam ih kasnije eto posve zaboravila.
Kako se, ajmo reć, u pravljenju složenijih kolača nikad nisam proslavila, nako sam nedavno posegnula za onim starim, jednostavnijim receptima. I tu oduševljeno nađem onaj stari, omiljeni naslov – Ljubičine gurabije!
Prije nego li sam zasukala rukave, širokogrudno sam susjedama najavila popodnevno okupljanje uz kavu i odličan kolač! Marljivo mišajuć tisto zamišljala sam oduševljene izraze njihovih lica uz obavezne uzdahe iskrenoga užitka kad halapljivo budu grizle moje omiljene kekse. A tek njihova dica! Ima da im od sad svaki put srce poskoči od dragosti čim me ugledaju u pregači, baš košto bi nekad meni kad bi tako ugledala tetu Ljubicu! Postat ću slavna zahvaljujući Ljubici, mislila sam veselo.
Istina, gurabije su mi ispale malo veće, tvrđe i tamnije nego što sam tila, ali nisu bile loše! Moje su ih susjede šutke lomile rukama, umakale u kavu i mišale u ustima bez ikakvoga izraza zadovoljstva. Malo je reć da su me razočarale. Dica su bila još gora jer ih nisu tila ni okusit, a pošteno govoreć, nisu ni kokoši.
I eto ti, kolačima se uopće nisam proslavila, a bezveze sam upropastila baš lipu uspomenu na ditinjstvo.
Sigurno se teta Ljubica sad okriće u krevetu.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
