Božićni su blagdani a sa svojim se susjedama nikako nisam uspila vidit. Vidiš, svake godine na Božić u nas odaju čestitari dok ih mi domaćice cili dan strpljivo iščekujemo. U ove svete dane sve ili dočikamo goste ili obilazimo rodbinu, tako da se međusobno evo danima već, nismo uspile vidit. Zato smo se danas sastale u mojoj kući. Pored svih tema koje smo zdušno pritresle neko iskopa i onu o dočeku Nove godine.
– Kakav mi je doček, Bože mi prosti! Ovi dana mi je svaku večer Nova godina jer se bome i ne sićam kad sam zadnji put prije ponoći legla! – brzo nam se potuži Mara.– Meni da nisu nejaka dica, lako bi ja upravila sa sobom. Vako di ću? – tužno će Iva pa zaključi da dalje od svoje kuće sve i da oće, ne more.Kako ona to reče nako ti se ja rastužim. Odma se sitim kako sam nekad jedva čekala novogodišnju noć da se proveselim i do mile volje isplešem! Samo eto, zaredala dica jedno za drugim pa se nigdi nije moglo, iako su mi noge cupkale u mistu! Evo, sad kad su dica poskočila i moglo bi se, sad se izgubilo ono volje pa ti opet neću nigdi.
– A šta si se ti mlada zamislila? Kokad si već odredila di ćeš upravit sa sritnim Mirom! – prene me veseli glas susjede Zorke.
-Ma di ću?! – uzdahnem tužno a onda brzopleto sve one svoje sjetne misli skupim u jednu rečenicu:
– Kakav mi je doček, Bože mi prosti! Ovi dana mi je svaku večer Nova godina jer se bome i ne sićam kad sam zadnji put prije ponoći legla! – brzo nam se potuži Mara.– Meni da nisu nejaka dica, lako bi ja upravila sa sobom. Vako di ću? – tužno će Iva pa zaključi da dalje od svoje kuće sve i da oće, ne more.Kako ona to reče nako ti se ja rastužim. Odma se sitim kako sam nekad jedva čekala novogodišnju noć da se proveselim i do mile volje isplešem! Samo eto, zaredala dica jedno za drugim pa se nigdi nije moglo, iako su mi noge cupkale u mistu! Evo, sad kad su dica poskočila i moglo bi se, sad se izgubilo ono volje pa ti opet neću nigdi.
– A šta si se ti mlada zamislila? Kokad si već odredila di ćeš upravit sa sritnim Mirom! – prene me veseli glas susjede Zorke.
-Ma di ću?! – uzdahnem tužno a onda brzopleto sve one svoje sjetne misli skupim u jednu rečenicu:
– Mogla sam kad nisam mogla nigdi, a sad kad mogu, ne mogu!
Zgledaše se među sobom zbunjene žene pa odma i prasnu u smij. Vidim i ja tada da sam priviše zapetljala i da mi sad ne vridi uzmicat, zato se užmem u ramenima pa se s njima glasno nasmijem. U tom neko pametan predloži:
– A što je ne bi dočekali skupa?
I eto ti, u tren oka sve isplanirašmo. Sidit ćemo u Ivinoj kući, njezin će Jozo ispeć pole a moj će Miro, ko i svake godine, svarit pivca. Ostali nek donesu friški kolača i dobro. Kažem ti, srića pa se okupišmo! Evo mi se sad čini da i ne postoji neki problem koji par žena ne bi mogle rješit, samo ako to oće!
Pa ja.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
