Kum Frano nas je sinoć zvao u goste. Pravio je svoj specijalitet, gulaš od divljači, pa je eto sazvo cilo nam društvo.
– Baš je šćeta što se naki momak nije oženio! – rekla sam svome Miri baš kad smo se spremili poć pa sam još po nesrići i nespretno dodala:
– Eto ti vidiš, svaka se rđa rano oženi a naki momak ostade neoženjen!
Kako ja to reče nako ti vrag odnese šalu pa se ovaj moj odma ljutnu.
– To ti oćeš reć da sam ja rđa?!
Pravdala sam se sritnica da nisam tako mislila, ali šta mi vridi?! On se naljutio i ne popušća, kokad se danas svakome malo oće. Zato sam od pravdanja brzo i odustala.
U kuma smo po običaju zadnji došli, već je bila puna kuća. Svi nešto pričaju, šale se i smiju samo ja ne mogu. Tila bi ja da niko ne zna vako kad sam tužna ili ljuta ali šta ću kad se na meni sve vidi?!
Kad smo za stol sili večerat, primjetila sam da nam se kum dobro uzvrtio koda nešto traži. Gulaš je lipo miriso, triba po duši reć, a i na oči je bio lip, samo što ja eto ne volim divljač. Svi su ga falili da bolji gulaš nikad nisu jili i da je kum pravi meštar, a njemu biše drago pa se stao smješkat.
Nisam mu tila kvarit zadovoljstvo pa kako vidim da su svi navalili na onu mesinu u tanjuru, nako se potrudim i ja. Samo što sam se ja više trudila nožem odrizat meso, to mi se meso više otimalo.
– Neka žemežgra me zapala – pomislim tužno pa se odma priznojim, ali ne tido odustat. Čujem kako svi zdušno uzdišu i zadovoljno mljackaju punih usta samo ja glumatam da mi je fino. Valjda je kum primjetio da nešto ne štima jer me je prid svima veselo upito:
– Oće li kuma, da li se?
– Slabo – izleti mi tužno pa opet priđem nožem priko onog žilavoga mesa, i taman da ću priznat da ni malo ne volim divljač, na mesu ugledam slova.
– Ovde nešto piše! – uzviknem pa se sagnem bolje pogledat, a svi mi se ko kakvoj budali nasmiju.
– Šta će na mesu pisat? – brecne se na me onaj moj, ali nije ti on to do kraja ni izgovorio kad ti ja pročitam:
– Vileda! Piše Vileda, evo ti pa čitaj!
Tada se skoči kum:
– To je moja krpa! Mora da mi je upala u lonac, cilo vrime je tražim!
Kako on to reče nako nasta muk, jedino kašike stadoše padat po tanjurima.
I eto ti.
Lipo smo se mi družili i kasnije, ali što se večere tiče ona je tada završila.
– Sad ti je valjda jasno što se nije oženio! – nije moj mogo izdurat da se ne našali pa se svi glasno nasmiju. Smije se doduše i kum ali ga meni nešto bi žao pa zinem da ga obranim ali se odma i pridomislim. Ko će se uvik svađat.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
