Nikada nisam volela svoje snove…mozda zbog toga sto ne znam da sanjam tako lepo.Ili mozda zbog toga sto jednom nekada taj san bese na najgori nacin prekinut…i vise se nikada nije vratio.Od tada za mene snovi su samo kosmari,bunilo bez dna…jeza tiha koja mi sve u jednom dahu uzima.Bojim se…prvi put sam nocas osetila strah,osetila sam se tako bespomocnom nad njima.Kada u trenutku osecas gusenje,a nemas gde i kuda da pobegnes.Kada oci ne smes da otvoris,i kada nemas gde sici.I nicega se ne secas.Mrak i vatra svuda oko mene kao i onda.I neizmenicna slika vatra i mrak.Nevidim ti lice,samo vatra.Ne mogu da je ugasim,vetar je jos vise raspiruje.Oblaci se spustaju i samo moj krik.Vapaj iz grudi koji niko necuje.Polako svice dan,skupljam svoje snove,i cutim…nosim oziljak prerusen u tajnu do sledeceg kosmarnog sna. 
Ovo je poklon pjesma “Zlatiborskoj Kraljici Jeleni od Naše Kraljice Sanijele”
