Gledam moje milo kako zamice na izlazu,podize ruku jos jednom i ne okrenu se .Nesto se u grudima skupilo pa bi da se izlije dok ona zamice za vratima i hrabro ide ka snovima.Nemam suza,presahle su,samo tupi pogled na mestu gde je malocas moje pametno,hrabro srce krenulo ka zvezdama svojim,Kaze mi mahinalno ,,idem majko kuci”a ona je moj dom.Dok se vracamo kuci, cutim,prazna. bez zivota,ne vidim nista,misli blude tamo gde ce moja ljubav za par sati leteti iznad okeana ,tamo gde ce s njom otici i pola mog srca.Koliko gresaka covek moze uciniti svestno u zivotu da bi svoj zivot ubio.Gledam u vinovnika uzroka mog bola i znam da se vise i ne ljutim .Mislila sam da covek sam sebi moze ulepsati zivot i raditi na njemu da bi sto bezbolnije prosao kroz iskusenja koja nudi,sad vise ni u sta nisam sigurna jer ko smo mi da menjamo ono sto ON kaze a mozda je ovo njegova zelja?.Ne znam zasto samo neke ljude napuni emocijama i pusti ih niz vodu?Jos osecam njene nezne prste u mojoj ruci ,jos krupnim ocima gleda u mene ….Milo moje srecna mi budi i smej se jer zivot ume da bude lep i znas da ce sve ovo proci….Tu sam ljubavi mamina….Tu sam uvek za vas…jedine… i necu vise sebe muciti pitanjima sta bi bilo kad bi bilo..
