Na rastanku je zagrlio druga tako silno da je osetio svu silinu njegovog srca..
Nikad vise ovoliko jedan bez drugog…obecase .
Sto je vise jurio ka gradu osecao je kako mu bol u grudima gusi dah ,zaustavi auto I lupajuci se po grudima otpi gutljaj vode..Cinilo mu se da sve one rane kojim ga je sasekao drug opet krvare i bole..
Jel ti dobro ? cu glas i okrenu se ka coveku kog je verovatno zaminuo kolima jer je ovaj sa rancem isao istim putem prema obliznjoj varosici..
Dobro mi je..rece..
Covek zastade ,odmeri ga pogledom i odmahnu glavom nastavivsi put pesice..
U tom trenu nije razmisljao da bar coveka priupita bil posao sa njim jer je jos uvek bio pod utiskom svega dozivjenog u kuci svog druga iz vojske..
Dusa mu je bila puna sto je oziveo jedan bezbrizni period pun iskrenog prijateljstva cija nit i danas traje a ujedno je osecao bol zbog onog nedorecenog jer je Vojkan ostavio pricu onde gde je ostala sa njegovim jaucima i patnjom koja je od njega napravila potpuno drugog coveka..On nista nije pitao cekajuci da mu Vojkan sam otvori dusu al od toga ne bi nista…
Na rastanku mu samo rece da ako vidi Danicu da joj da neki zamotuljak koji je bio ususkan u platnu od coje i zavezan trakama s obadve strane..
Opet masina krenu i on za nekoliko minuta sustize coveka s rancem..
Osmotri ga i zaustavi auto..
Ajd upadaj ako ne ides blizu..
Gde cu ja ovakav u takav auto …covek ce kom je brada bila starija od nedelju dana,kosa pod kacketom je virila i pomalo podsecala na pticje gnezdo a nekakva pletena bluza je pamtila i bolje dane..
Upadaj more..Neces uvrediti auto ako sebi uskratis put..
On se udje i sede na mestu suvozaca bez da skine ranac,,Vonjao je na necisto pa Deni u jednom momentu pomisli da je bolje da se ovaj covek vetrio na otvorenom al je znao da ni njegova dusa nije od svile i da ga je promenio zivot u izbeglistvu u tudjoj zemlji i medju tudjim ljudima..
Odakle ti u ovaj nas kraj? covek odmah krenu s pitanjima..
Bio kod druga..
Kod kog?
Mozda ga ne znas …pokusa Deni da skrene razgovor na drugu temu..
E moj brate i da mi ne kazes s tim naglaskom i ovakvim kolima si mogao samo do Vojkana..
Deni samo klimnu glavom odmicuci putem jer su upravo prolazili kroz jedno vece selo al covek nastavi,,,
Kakav je to momak bio..
Mogao je da bira devojku iz naseg kraja ,svaka bi posla za njega..
Deni opet otpi gutljaj vode..
Lepo krenu coveku sve..Vrati se iz rata bez ogrebotine,dete vec rodjeno,svadba kazu bila jedna od boljih..
Ne prodje mnogo vremena ode mu prvo zena u Italiju a za njom i on i dete..
Poceo je on i kucu ovu u selu da sredjuje a za njega i zenu kupili stan..Znas da ima sestru.
Hteo je da njoj ostane kuca ..
Tog leta ,mislim da je mali imao pet godina..Dosli na odmor i odveli ga na igraliste..
Dete se naslonilo na stativu a neki mangup sutne loptu prema golu i dete udari u grudi..Mali pao al glavom udario u stativu..
Vodili oni njega kod doktora a a on rekao da mu nije nista jer je dete pricalo i kao bilo mu dobro..
Sutradan dosli u selo ..Deda krenuo puskom po sumi a s njim i mali sa igrackom..Odjednom dete palo i onesvestilo se..Deda ga u rukama doneo al dok su stigli u Leskovac vec je bilo kasno..Ovde ga sahranise al se i porodica osu i nestade ko da nikad nisu ni bili ..Deda ode posle dva meseca..Vojkanova majka obole a zena se vrati u Italiju..Vojkana su ujutru nalazili kako lezi na grobu i to mesecima..Ubi ga osecaj krivice a nista nije on bio kriv,zar nije tako?pogleda me ocima coveka koga zivot nije mazio..Ruke su mu bile kao cerova kora..
Opet osetih da gubim dah al nekako uspeh da se umirim..
Covek to primeti pa sam za sebe glasno rece..
,,I tebe cini mi se zemlja zove…Mnogo si posiveo..”
Ne brini brate…Kad me zemlja nije zaklopila kad sam na skrge disao ,nece ni sad..
Nista mu ne bi jasno al kad stigosmo u usputnu varos on mi se zahvali i opet mi onako kao da me savetuje rece,,Cuvaj se..Zemlja ne bira dal si star il si mlad.”
Ma idi bre covece,sta si zapucao s tom zemljom kao da ce joj bilo ko umaci ko se rodio “pricao sam sam sa sobom kad nastavih prema gradu s nadom da cu stici na vreme da jos jednom vidim svoju krv,svoje cedo koje ne bih voleo da na svakoj slici bude samo..Prica o Vojkanovom udesu me skroz Ubi ,tako da sad ni puk vojske ne bi bio prepreka da zagrlim moju devojcicu koju mi je iz ruke otrgao ratni vihor i odveo me na stranu kojoj nisam osecao da pripadam..
Zakasnio sam al moja odlucnost natera Lelinog oca da popusti i pusti me u kucu iako je pretio i policijom i Bogom Isusom ..
Malena je u onoj galami zvala majku u Italiji i kad cu moj glas ucini mi se da cuh kako place..
Da milo,to je tvoj tata..
Ona me gledala onim krupnim ocima i odjednom pruzi ruke i ja je uzeh u krilo..
Starac je gledao u nas ni sam ne verujuci u ono sto vidi..Dve izgubljene duse pronasle su jedna drugu..
Milo moje…govorio sam dok sam joj milovao svilenu kosicu..
Ljubavi moja,rodjena a ona se pribijala uz mene kao da bi da nadoknadi sve one dane bez tatinog zagrljaja..
Otvorena slusalica je bila svedok susreta jedne porodice koja je lose startovala al je ljubav duboko bila tu ,onako kao reka ponornica koja odjednom potece svojim tokom natapajuci sve pred sobom..Nastavice se Jagoda Savic
Oprosti mi sine 15
Ne uspeh ni posle nekoliko dana provedenih s njim da saznam razlog onog cudnog jecaja iz duse..Nisam ni pokusavao da ga direktno pitam jer sam jedan peskir jauka majke nosio sa sobom..
Koracali smo pustopoljinama podno Radan planine,svracali kod nekih ljudi koji su ostavljali kuce u grad deci pa se vracali da opet podupru grede starih kuca..Jedno dvoriste je bilo puno cvetova da osetih neki mir ususkan u divnim bojama …Izmedju je bila prokopano s obliznje recice nesto sto je licilo na vestacki mali potocic u zenlji koji je non stop nalivao cvece..Znao sam da deo vode i sam zavrsi u zemlji jer ipak sam i ja bio seosko dete..
Mog druga su svi s radoscu docekivali a naravno i mene, niko me ne pitavsi od koje sam fele..Moj bosanski naglasak im je cak bio zanimljiv ..Smeo bih sad evo da se svim zakunem da iz nijedne kuce nismo otisli praznih stomaka..Nekad je bila i koja domaca visak al nikad preterano,,Jednom dok smo se spustali ka selu pesice jer nije hteo da samo predjemo potok i uskocimo u moj auto,ugledasmo seosko groblje..Neki stariji covek je gonio stado prema gajevima kojima je suma bila krcata sa socnom zelenom travom..Opet sam kao i onda kad sam bio dete cuo ovna Klepetusu i opet zaplovih u snove posto je Vojkan cutao..Setih se brata , sestre i majke koja nas kao pilice skuplja bez vremenskog reda da ugrabimo koju krofnu,tresnju il krusku lubenicarku..Setih se i mog Svetozara koji bi sirio ruke prljav od garezi a ja bih onako sa plavom kosom trcao prema njemu ne gledajuci gde gazim..Padao i ustajao da se dohvatim rucicama njegovog vrata..Onom lopatastom rukom mi je prolazio kroz kosu pa bih do kucnog praga bio maleni rudar koji se vraca iz pustolovine koja se zove ocinski susret..
Osetih kako mi suza kliznu niz lice ,masih se rukom da je obrisem i ostah prenerazen prizorom koji ugledah jer sam u onim svojim mastarijama koracao pored spomenika..Ugledah Vojkana kako grli malenu statuu i rida…Decko je imao krila andjela a njegov pogled kao da je skrozirao sve koji su tu ispred njega..
Oprosti mi sineee! jecao je nekad gromada od prelepog momka,prijatelja,coveka…
Vojkan je grlio statuu kao da ce je oziveti i ja ustuknuh korak bez reci dok sam rukavom od duksa brisao suze..
Ja sam te ubio sine! opet se prolomi jecaj i opet me ostavi ukopanog u mesto jer nisam imao ni snage ni hrabrosti da ga na bilo koji nacin utesim..Cekao sam da bol popusti..
Vracali smo se iz sela i opet pored groblja ..On ubrza korak i tad mu reci same krenuse..
Ono dok si ti u Nisu imao svoju Lelu ja sam vec uveliko bio s Danicom..Nekoliko kuca nas je delilo U Leskovcu..Bila je cetvrta godima kad je ostala trudna..Mozda bih jos ludovao jer sam usput imao jos po neku curicu al me prokleti rat odvuce na prokletu stranu..Nisam ja bio spreman za sve one gadosti koje rat sa sobom nosi..Nisam bio spreman da gledam kako se covek pretvara u zivotinju zeljnu krvi..
Jos uvek me proganja slika porodice koja vecera …Jednom od nasih su taj dan pobili sve i zapalili kucu..Ceo dan je ridao dok mu je iz ociju krv umesto suza isla..
Svetlo u kuci je bilo upaljeno i videsmo starca i staricu sa unucicima kako veceraju..On s drvnika uze sekiru..Ulazna vrata se s treskom otvorise i mi udjosmo unutra..
Ni vece ni pomoz Bog..
Gde ti je sin?dreknu ovaj sto je ceo dan oplakivao svoje..Starac pokusa da ustane i niko od nas ne skoci ovom na ruku da ga zadrzi..Svom snagom strovali starcu sekiru u glavu..
Jedva smo mu oteli sekiru da ne pobije i staricu i decu koja su uzasnuta stajala u mestu ne ispustajuci ni glasa od sebe…Denise,ne znam kako ti ,al ja te oci i danas vidim..Ne daju mi spavati ,brate moj..A mogao sam da sprecim tu sliku jer sam i stasom i glasom bio jaci od njega..Nisam…nisam…Bog me ubio da me ne ubije..
Javise mi da je Danica rodila sina..
Jedina vodilja u tom ratu i borba da prezivim bio je on..Moj Aleksa, koji je nosio ime mog pokojnog strica.. nastavice se Jagoda Savic
JA SAM IPAK SAMO ZENA
Evo me
stazama,
obroncima.
dolinama,
nebom,
oblacima
brodim,
samosvesno
slobodna.
Disem
ne vezana
lancima,
prekorom,
pogledima,
ne ljubavi,
sva u grcu
od nesavrsenosti
svoje ne ja.
Evo me
nesputana,
zanesena,
uzvisena,
ja i samo ja,
bez vesala
da camac
ne potone.
Misici mi
ojacali
srce skamenilo,
lice posivelo
svojom ne biti,
vraca svoj
lik duhovni,
ne nistavnosti,
ne potrebno
ne voljeno.
Kazna i zlocin
ne ucinjeni,
ne rasclanjeni,
ne ljudima
bogom
sudjeni,
vec ne soja
neljuda,
sebiclukom
duse unistene.
Evo me
slobodna,
lanaca
bacenih.
kazne
vracene
porukom
odmerene
sa merom
merljive,
ja sam
ipak samo
zena.
AFTER ALL, I AM ONLY A WOMAN
Here I stand,
on winding paths,
among hills and valleys,
sailing the skies,
drifting with clouds—
self-aware,
unbound,
free.
I breathe without chains,
without reproach,
without the weight of eyes
that do not love.
Yet within me,
a tremor of imperfection,
a shadow of what
I am not.
Here I rise,
untethered,
enchanted,
lifted beyond—
I, only I,
with no gallows
to drown my vessel.
My muscles grown strong,
my heart hardened to stone,
my face weathered,
yet my spirit
returns to its image,
not of nothingness,
not of uselessness,
not unloved.
Punishment and crime
unborn,
unspoken,
not by men,
not by gods,
but by those without souls,
whose selfishness
consumes.
Here I stand,
free—
the chains discarded,
the sentence undone,
a message weighed
with its own measure.
After all,
I am only
a woman.
