U toaletu sam i kao po obicaju citam ..Stivo je o zeni koja je u ovom nasem odurnom ,proslom ratu napisala roman,nocu,ridajuci nad onim sto napise..Citam i kako je presla neki tunel da bi rukopis dala Sidranu, ako ga bude hteo jer je slucajno bio u Sarajevu..Naravno da je covek uzeo sirovi rukopis i ona pise o objavljivanju romana kad odjednom nesto tresnu u dnevnoj sobi…Cujem Gordana gde zapomaze,,pade,pade..”Odmah mi se stvori slika svih njegovih padanja i mojih pokusaja da podignem coveka cije telo ne pomaze i podseca,,nedaj Boze na Ono telo.”Izleteh iz kupatila i utrcah u sobu a on u kolicima..Sta pade?pitam jos ne verujuci da ga vidim onakvog kakvog sam ga ostavila..Vidim flasicu od dva ipo deci na patosu i vodu koja je pljusnula iz nje..
Boze ,zar mi i ovaj zivac kidas zbog glupave flasice vode? On cuti i gleda me kao da je ispustio bombu a ne flasicu s vodom..Vracam se opet u kupatilo al ne mogu da utrefim telefon.Gledam tamo …ovamo i ugledam ga bas ispod slavine lavaboa..Dovoljno da malo curne iz slavine na njega al nesto mislim,,Sta ce mu biti posle Vasilisonog potopa u njen mali lavorcic u kom je bila voda bar jedan prst?Skupih vodu i pruzih mu flasicu i sve me vrati jedno sedam- osam godina unazad kad je presavijen preko kolica skupljao mrvice hleba da mu se ne bi drala crna zena koja je ,,kao.”brinula o njemu..Boze neces ni ti pravo al verovatno znas zasto..Verujem da je ovo,,mrtvo telo.”kako neko rece s razlogom tako ucaureno u nepokret dok mu je dusa i razum oblak al ne onaj u pantalonama..Naravno da sam pisanje o romanu izgubila jer se telefon ugasio..Nisam zapamtila ime autorke a nisam ni stigla do naziva romana..Steta..Sve se nadam da cu opet nabasati na tekst dok posmatram coveka kom je Bog mnogo uzeo al mu ipak i dao.Mirno sa slusalicama na usima slusa neku emisiju o desavanjima u nasoj zemlji..Meni srce jos uvek ubada ritam..
Jagoda Savic
