Nebo se nad krovom
pomalo plavi.
Sunce mi u očima.
Brod detinjstva
usidren je davno,
priseća se svakog mesta.
Doline naše ispod kuće,
mušmule u ogradi.
Šume…Potoka…
I đačke torbe na jednom ramenu.
Otkopčane haljine
iznad kolena,
šuštanja vetra u visokoj travi.
Guštera na kamenu,
ispred mlekara.
Sada se tišina svuda uvukla,
u lavež pasa,
škripu kapija.
Priznajem…
Zaboravila sam
kako noć tamo diše.
Sa prvom pticom
u voćnjak ću da sletim,
pod staru jabuku,
pod kojom sam rasla.
Gledaću jabuke kako dozrevaju.
U podne ću ih brati.
U tišini, noć ću da sačekam.
Nasloniću se na poslednju zvezdu,
brod detinjstva
odsanjati… 
Ljiljana Skelić Vemić
/septembar 2018./
