DODIR JUTRA
Na tople grudi
jutro se naslonilo,
pogled mu budan u svitanje.
Sunce se pomolilo,
procvetali prozori,
zaplesala ljubav po jastuku.
Na rumene mi obraze
oko baca,
kapiju duše zažarilo.
U nežne tajne hoće da zaviri,
prstima dodiruje smaragdno.
Otvaraju se modri cvetovi,
ptice se u letu okreću.
Ne umem jutarnju lepotu perom napisati,
osećam je u vazduhu.
Ljiljana Skelić Vemić
/ jun 2021./
SUSRET SENKI
U prostoru dve senke hodaju.
Između smo ti i ja.
Previše je praznine oko njih,
izobličeno okreću se gledaju u nas.
Pa prate disanje i pokrete naše…
I znaju, šta je kojoj stopi plan.
Rodjene su iz našeg semena,
u gnezdu gde osmeh je izgubljen.
Pobegla bih,
ali ne znam gde…
Zgrčenim rukama
senku vetra da zagrlim.
Senkom dlana svanuće dodirnem.
Dan je već odavno odmakao,
tišina u meni kao bura odzvanja.
Usporeno dišem između školjki…
U šupljinu vetra osećanja stavljam.
Ljiljana Skelić Vemić
/jun 2018./
