IZGORELA SEĆANJA
Pođem da pišem
o muzici plačnoj.
Idući tragom smrznute seni,
dobijem potrebu mnogo toga reći.
Zadrhti tlo pod nogama
u žilavom korenju.
Oseti se bol izlivanja žuči.
Odbolujem i
povučem se
ispod neba punog gromova.
Možda je suvišno
žalosne reči pisati?
Vraćam se u svoju tišinu,
pa misli gasim
munjama izgorelim.
Ljiljana Skelić Vemić
/jul 2024./
UBOGA ZVONA
Pšenica je sazrela za žetvu,
livade i njive pune su roda.
Iznad gradova i sela posrće sunce,
pod samovoljnim oblacima
lebdi strepnja.
Naokolo vetrovi viju,
iz daleke gore
lelek slušam.
Sa prirodom se dugo igrasmo,
sada nam ljutito sve vraća.
Drhtavi svet
kraj ognjišta se moli,
na kolena pada.
I jezdi bura
lomi sve pred sobom,
mračni su i svodovi neba.
Uzalud čežnja, uzalud vapaj…
Čuje se glas ubogih
večernjih zvona.
Ljiljana Skelić Vemić
/ jul 2020./
PROLAZNOST
Zgasla je vatra
u dušama našim.
Okrenuta leđa
svemu onom što slama.
Kamen u grlu
zaglavljen čami,
usred leta zima
iluziju stvara.
Jeza obuzela
pa ne odlazi,
sudarene misli
ponekad sluša.
Nejasnoće se posmatraju
ko će koga nadživeti…
Na izgled mir,
a u duši ključa.
Ljiljana Skelić Vemić
/jul 2024./
U KOSU ĆU UDENUTI
Čuvaću svoje haljine nage
u usamljenoj šumi
u gnezdu mekom.
Sećanja tajna
iščupana iz korena…
Tu…
Pod drvo
zakopaću.
Nasloniću usne
na žarko sunce.
Držati ga u ruci
kao da je čaša.
U kosu ću udenuti
razgolićeno zelenilo…
Neka damari usaglase
svoja osećanja.
Ljiljana Skelić Vemić
/jul 2017./
