Negde,
u nekom gradu,
na klupi u parku,
gde slast brzo pojedosmo,
na suhe grane
čekanje se oslanja.
Usnuli su vozovi
gde su se reke prolaznika
grlile pogledima.
Nebo je otimalo zrake,
kupajući se
u toplim nedrima.
Pogledaj mesec rekom što plovi.
U rukama su mu želje
potrošenih dana.
Govorio si da voliš
reku, noć, zvezde oblake…
Pričao si sa njima.
Sada te vetar zbunjuje
pri pomisli na proteklo vreme.
Godine su pristigle u nemanju
i u travama želja.
Radost se u šapat pretvara…
Ljiljana Skelić Vemić
/januar 2026./
