Dobro si me poznao u monturu o maškara – mislila sam balajući u tvom zagrljaju… a reko si da si me poznao po hodu i motima, a ja ti ne vjerujem. Mora da me je koja tičica špijala koju masku šijem iako su maske bolje čuvana tajna od državne. Vazda li su maskembali služili da se mire zaljubljeni.
Ka je pasao Božić i nova godina, počela sam crtat masku i naglavu se penjat doma svima, sa tim što ću obuć. Ma ko je lud propustit maskembal. Ka pasa strađun od mački maškare nastupaju. Čini mi se da je cjeli grad diše u ritmu nožica i makina Singerica… po butigama rokeli konca nestaju u svim bojama a i bale robe. Spušta se sa šufita stara montura, ona koja miriše na prašinu i lavandu, na škerce lanjske godine. Prekrajaju su se vešte, lancuni, ingvazdaju, umeta se laštik, pituraju se creve, vade se kolane, došivaju rekami, volani, dodavaju fjokovi, sužava, produžava, skraćuje…
Od kada su se upalili ferali i abrum krenuo ja nisam oka sklopila…. Čini mi se isti čas je batidur u mozak udrio a ne u vrata…Škerci su krenuli sami o sebe… Nisam mogla dočekat stađun od karnevala, maškarada i fešte od ludece šempjanoga grada…i cjelo vrijeme mislim kako da te držim na oko i skim odit i balat da budeš ljubomoran ako me poznaš… Neka mi tičica rekla u što ćeš se maskirat… Ma neka više krene fešta od ludece i od maškara… Neka ludujemo…
Napokon, nakon toliko krojenja, probanja, šivenja, paranja, došivanja … Gotova montura i maska – krinka sa koltrinom na usta…da me niko poznat ne može. Čak ni mati rođena. Da mogu manitat svu noć i škerce činjet… I tebe držat na oko..da te ona ne uvati.. da ne odeš u škuribandu… Ne bi mi bilo milo..lažem ljubomora bi me pojela ko ja tete Ninine gulozece…. A e i balat…što će se drugo činjet… A i krast poljupce onako u mrak kad pobjegnemo od svih…
N. L
