Sred radog, mirisnog, orošenog Stiga,
kraj rodne, široke, najbolje nam njive;
prođe na doratu jutros lepi ciga,
uranio rode, zbog radosti žive.
A radost njegova, svakog jutra veća,
kad samo pomisli šta mu Bog podari;
kad pomisli, i njeg’ poljubila sreća,
pa zorama rani, ko drugi ratari.
Bejaše maleni, ubogi, sirotan,
ne znade za oca, il’ toplinu majke;
ali mu je život, taj stari vragolan,
podario želje, ruke snohvataljke.
Sada, kada rudi u grudima zlato,
sada, kad se kali saživota koren;
svoju ženu zove: „Dođi, mila Kato,
moramo da damo čič’ Obradu pomen.“
Kata, vita jela, ponosi se njime,
ponosno i selo na njih domaćine;
Obradu zahvalna za njive i ime,
svuda bi da stigne, kuća da im sine.
Ne boji se rada, cigančica mlada,
sprema domaćina da njivu obiđe;
za primer je svima, pa joj duša rada,
priprema i pomen, i kad ko naiđe.
A sitna dečica, za skute je drže,
njive zadobiše, puna im je štala;
jutarnja im muzika, gače, njače, rže,
Obrada spominju, ruku što im dala.
Dao im je Obrad srž svoga života,
da se lepim delom pred Bogom ponosi,
račun’o pred Bogom da nije sramota
da da živom život, dok ga nebo nosi.
Cigančicu gled’o, ko rođenu ćerku,
decu ko unuke, koje ne imade;
žalio ih gladne, u starom kućerku,
mučenima, jadnim, dade sve nagrade.
Nije se premišljao, nego skova plan,
kad komšije dođu, da upale sveću;
vide Obrad za njive veseliji dan,
oko mu zasuzi, pomilova sreću.
Gle, čiča se smeška na oblaku plavom,
blagosilja one što ga sad spominju;
srećan što je dobro upravljao glavom,
sav ozaren sluša tu radost detinju.
__________________
© Vesna Milošević
PS: Ime Obrad (onaj koji obraduje) samo po sebi nosi poruku pesme.
