Dežgracija
Iliti… fala ti Bože, moglo je svršit i gore…
Ojutra se nećkala, ić ne ić, prijateljicama se ne vozi…Odustala, uto zove draga Anita te da iđemo tarabason pa ćemo po Sp’ltu đurvidat s njezinon teton.Aj, opremila se odma nama, sijo momak i vrckon ne otra na kolodvor, drago mu jerbo ne’ko drži do domoljublja i Domovinskog rata, a prvi put ošla posjetit’ Udrugu 4.gardijske brigade.O, Bože moj, kontan, otkad ikad nisan išla u bili svit…drndajući se nizbrdo ki u zemane moji stari u Reri, prošla me želja mojizi studentski dana.Skoron me afana zvizdan kad san sašla iz tarabase.Srićon ponila u bocuniću zerku soka, tražin ja di ću plenit, ma nikad nisan mogla dubit, al’ Anita more, još jon ža škicat bile gaće…Aj, snađe se, zamakla u ladovinu ter me litrera draga Anita, uto eto nježine tete, u 82. piči po Sp’tu i još orna za prediku, a u po godine izgubi dragu čeljad, najskoli sina jedinca, ne vidi ženu u tin godinon, žalosnu,a jopet punu duha i nade.Kad štaš vid’t, svrnila u Dom za starije i nemoćne, od žege odat ne mogu, potegla cug iz bocunića i plenila na zidić, jopet me Anita litreta, kad iz Doma stiže čila starica, a prikon 85 ujtila, mila Viktorija, besidu po besidu , došli na lice mista…Salaze niz skaline same noseće žene sa svojiin muškin, desetak parova,osjeti radost…neka dice…Jopet ja tražin di ću plenit, grijota Aniti izbrljat gaće , i dalje dubi, blago jon se.Vozačica naruči kriglu pive, ma tila i ja, a činin račun, more bit da ću čitat, a i ‘nako ošalamućena o žege, na meni dugi rukavi, maja uzvrat i hulahop, a svt se vraća s kupanja,razgolićeni, zamarijali se sa šugomanin priko ramena, a štaš banila vlajina u Sp’lt.Grijota bila ne lutretat se kraj spomenika našin herojin.I tako ušli u dvoranu, ja bi isprintala pismu, jerbo san je zerku isporavila, a triba mi i veći font, pravon oćoravila prvo zemana…Ošla u ured curon, nisu znale šta bi prvo od priše, ja ji pozdravi po svoju, zacenile se o’ smija , uglas, a šta ste nan popravile dan, ma neka i ja komen zerku daden ćarice…Jedva čekala plenit,rukova se s poznatin, i poče pjesnička večer.Dragi gospodin Mate Buljubašić pravo ošesta započe , nastavi predsjednik udruge…milina, tekon kad klapa Elektrodalmacija lipše o’ grdelina u rosnon polju, zaverša Lipu našu…, kašnje još par domojubni, u vas glas radosno se orilo sa sviju strana. Došlo kolkoš pisnika…Sve kontan, oću li čitat , i kad, menjižan se, zajapurena, ladin se ugrijanin sokon,smetila ponit ventulu, uf, more bit da i neću čitat,potegni još botu cug i poli mobitel, i svragon, da prostite, kruv svoj pojio.Kad me prozva, morala dubit, a noge drću ter brzo sigura pismu, rekoše mnogi da je pisma izvrsna, al’ da san tribala brenzat, e da čeljad znade moje muke.Siguralo, laureati ovjenčani slavon, mi Cetinjani ostadošmo kratki rukava, al’ očita pištulu dragi naš pisnik Nadomir Tadić-Šutra,kakon nije fer dilit nagrade, jerbo da su sve pisme izvrsne ter da smo svi tribali isto ovanjcirat..Ne udi, drž tamon , drž, vamon,bes’du po bes’du s posjetiteljin , znanin i neznanin,ošla zamezit štogot, kad pijeti prazni, ni cuko ne bi ima šta oblizat.Nije beznike ona, koja ovca bleji, zalogaj gubi…Nagela jopet iz svog bocunića, ono zeru bevande popi dragi branitelj, i merita ga.Otrala nas draga Neda na prugu, onu zadnju u desetu uru.Pita mene šofer, doklen ćete, ja n ipet ni šest, lipon do Karakašice, drito on, mogu van naplatit , akon baš oćete, ni ja neman dlake na jeziku pa mu reče, e vami gaste , a ti Mare piči nanoge u Karakašicu,ma neka, kad je đava odnijo kravu nek’ nosi i tele.Anita šalje objave, a jja njojzi, aj doklen ne sađeš u Butigon, deder zovni mi nekoga od mojizi, al’ ko će se sitit brojova, ovi mobitel možđane ispijo, prvo neg san ga imala, znala napamet pestotina brojova, sadak dikoji…Eto, siti se sinovčevog, bijo u varošu, počeka i lipo dotra tetu do kućnog praga-Sama sa sebon noćas kontan, nije Mare put više za te, drž’ se ti kućnog praga, dobro me je mater svitovala, a i ćaća koji parti na ni svit , pravon na današnji dan ima jedanest godina, dan kašnje 88.rođendana.Šta reć,molite moji mili za sve gorika, a ni ćer ne smetite, pot’rba mi je.
Jopet, valja priznat, fala ti Bože, sve je dobro šta se dobro svrši, neka fudra pati, a svragon i mobitel, koj je kupijo ovI i drugi će,providit će Bog, svo zlo u tomen bilo.
Dan kašnje…
U Karakašici,, 28. travnja 2018.
Marija Librenjak