Pesmama pišem biografiju svoju,
onako uz put
blesak trajanja ostavljam.
Iz tišine sve izašlo je
na boravište,
a srce najčešće kroz tunel korača.
Sada grlim sve što postoji,
vesela jutra, noći umivene,
pa kad srce kapiju otvori,
talas opojni u njega prodire.
U poznoj zimi proleće mi rano,
zlatnim nitima vezujem sećanja.
Zato pišem na obali noći…
Trag svoj vešto zavaravam.
Ljiljana Skelić Vemić
/januar 2020./
