Ne nosim ja poeziju samo u rečima.
Ona je u načinu na koji ćutim
dok me život umara.
U pogledu koji ostane miran
i onda kada se duša lomi na sitne delove.
Ja sam žena
koja je naučila da se smeši kroz oluje,
da sklapa srce svake noći
i da ujutro ponovo ustane
kao da ništa nije bolelo.
U mojim rukama ostali su tragovi vremena,
u očima putevi kojima sam prolazila,
a u meni još živi ona ista devojka
što je verovala
da ljubav može zagrejati ceo svet.
Sedim tiho među knjigama,
a svaka od njih liči na mene.
Neke imaju pohabane stranice,
neke skrivene suze među redovima,
a neke miris uspomena
koje nikada ne prestaju da dišu.
Ja nisam žena od buke.
Mene ljudi prepoznaju po tišini.
Po tome što umem da zagrlim pogledom,
što slušam srcem
i što čak i svoje tuge
pretvaram u stihove.
I možda baš zato
na meni vreme ne ostavlja samo godine,
već priče.
Jer žena satkana od poezije
nikada ne stari potpuno.
Ona samo nauči
da nosi svoju dušu dostojanstveno,
kao najlepšu haljinu
koju joj je život sašio od ljubavi i bola.
Autor: Vera Simic
