..
. Nisan ja od oni žena šta obuku lipu cipelu pa trpe krvav žulj samo da svit reče “eno je, sva sređena”. Jok. Šta će meni išta šta steže srce, makar bilo od zlata saliveno.
U ovoj našoj kamenoj Hercegovini čovik nauči rano — i kamen ima dušu, a kamoli insan. duša posumnja, sinko moj, džaba i kuća i prag i ime. Ostane samo studen među ljudima.
Lebdi neka mukla tišina među nama, ka oblak nad kršem kad se sprema oluja. I sve ono malo smija što je ostalo po ćoškovima srca raznese vitar, pa udari kiša. A ja ti, znaš… nikad nisan volila kad nešto pada. Kad pada kiša, kad pada čovik, kad pada ljubav. Jer sve što padne teško se više digne isto.
Stanem ja tako pod noć, sama, pa pustim pletenice niz lice da mi diraju trepavice. Ako ko vidi vlagu u oku, da mogu reć:
“Nije to suza, ma jok… to mene kosa golica.”
A znam i ja i Bog zna — nije kosa.
Nego zaboli ono iza očiju, ono što se ne vidi na čoviku. Ono što ćuti po cili dan, a noću dere iznutra ka vuk iz planine.
Lako bi ja sakrila oči rukama. Nije problem u očima. Problem je u glavi, u srcu, u onom prokletom osjećaju što nikad ne omaši. Kad me stomak zapeče od slutnje, džaba meni i san i molitva. Intuicija ti je, sinko, ka stara hercegovačka mati — možda šuti, al kad progovori, sve zna prije sviju.
Ne mogu ja to tako…
Ti da me golicaš izmišljenim ričima u koje ni sam ne viruješ, a ja da se smijen na silu ka kakva vašarska lutka. Nisan ti ja od plastike. Moja je duša od dima, od vina, od molitve i od inata.
Moj svit je bija prost i čist — smij ka dite kad trči bosa po avliji, srce puno cike, oči pune proljeća. Čuvala san svoje snove ka staklenu perlu zamotanu u vezeni rubac, za dane kad zamiriše šimšir i kad se čovik nada da će ga neko volit bez računa.
Al’ eto… život ti nije bajka nego ruski rulet. Okreneš doboš, nasmiješ se sudbini, a ona ti vrati metak pravo u prsa. I svaki put kad sam mislila da gradim dom, ja zapravo zidala sebi ruševinu.
Ne mogu ja više to tako…
Ti da kidaš, a ja vazda da krpim.
Ti da budeš zid od leda, a ja oganj što se troši da te ugrije.
Ti da šutiš ka grob, a ja da iz svoje krvi pravim riči samo da nas spasem.
Mogu ja, bolan, od ničega napravit svašta. Hercegovačka žena ti i od kamena napravi sofru ako triba. Al neću više da od ostataka pravim ljubav. Neću mrvice sa tuđih stolova. Neću dušu koja svakome pripada pomalo, a meni nikad cijela.
Umorilo me da živim ka da sam mrtva.
Da budem nečija navika misto ljubav.
Da držim kuću na ramenima, a da u toj kući za mene nema ni stola ni mira.
Da budem dio slagalice kojoj vazda fali baš moje misto.
Još stojim, al’ više ništa u meni ne miruje.
I kad jednog dana odem u tišinu, kad me više ne bude za stolom ni na pendžeru da čekam korake — nemoj mislit da sam se umorila od života.
Umorila sam se od krpljenja onoga što je neko drugi uporno lomio.
Diana Alpeza …
