Zavelimska misečina
Gluva noć je.
Razrogačenih očiju,
okupana svitlošću od srme,
ležin budna.
Veličine dičje glave,
lipom tamo, ‘viš Zavelima,
visi Misec.
Poput, pripita đuturuma
namiguje, kima,
i samom se sebi smije.
A, nu, mala…koj’ vidio spavat
na ‘vu lipu misečinu?
O’dragosti brate, ostat budan,
jelde!
Prisluškuje stari jasen
ispod prozora,
loveći se granama za glavu
i crče od smija.
Oči mi se već skružile;
ispadoše!
Džabe.
Zureć o’zgar, sa planine,
‘nako, pripun sebe,
ni vucima zavelimskim,
spavat’ neda,
netali će dat’ isanu.
N.B./Nagorkinja vila
Foto: Jozo Andrić
