Mogu da nacrtam sreću
samo sa nekoliko boja,
da trčim ti u susret
i prkosim vetru.
Naslikaću puno oblaka,
sunce,
reku,
dva drveta
na dve različite obale.
Spustiću lagano boje
da se razliju, spoje,
u kockice slože.
Sa njima hoću da probudim
usnule oči tvoje.
Jedino tako
srećna mogu biti.
Ja ne umem
da i vi to vidite.
Danas sam slikar,
nisam pesnik.
Na osmeh najlepšu boju stavljam.
U susret ti trčim
ne vidim jasno sliku.
Vetar me miluje…
Osećam!
Ljiljana Skelić Vemić
/jul 2020./
