– Jure se Ivanov sasve oteo – započela je Mara razgovor.
– Kaže da će dovest neku curu sa sobom vamo, to mu je treća od lani. Jure, ja sam mu rekla da to nije za nas, ali ne sluša.
– Ništa ti, baba, ne brini – reče mi na telefon – mi ćemo ostat dan-dva. A šta ću mu reć’ kad ga čekam „ko ozebo sunce”.
– Kod njega je se nešto pošundralo – nastavi did Jure.
– Šta je korist što je veleznan kad ne zna kud udara sa svojim životom, minja cure ko kapute. Nije to dobro. Ta njegova sloboda će ga zarobit. Nije Bog čovika na to programiro. Vidiš kako on ima žice za to programiranje pa lipo zarađuje, još da zna s tim upravit, al’ „ šta će mliko u krave kad mu nema uprave“.
– Ivan reče da mu mi ništa ne govorimo. Kad ne sluša ćaću, neće ni nas. Ti se Jure strpi, nemoj mu odma usupor. Mlađarče ko mlađarče, nadoć’ će on.
I dođe Jure predvečer. Did i baba su se „prisvukli“ i „pristavili“ kiseli kupus pa cijelo popodne sjedili uz prozor čekajući unuka.
– Eej! – javi se Jure s vrata – di ste?
– Di ti je Faljen Isus – odbrusi did i u isti tren zašuti kad na vrata uđe Jurina cura; sitna, mršava djevojka ljubičaste – roze kose s napola obrijanom glavom, držeći u naručju čupavog psa.
– Dobra večer – reče tankim piskutavim glasom. Ja sam Ella, a ovo je moja Stela – predstavi se.
Mara i Jure se zbuniše, i ne uzvratiše pozdrav. Nisu oni od tog pozdrava, džaba ti je.
– Zar će ćuketina, ovaj ćukica, u kuću? Provali iz Jure.
– Ne udi, ne udi – Mara će sva zbunjena.
– Jurkec, koj’ dida ne voli peseke? –djevojka je osjetila Jurinu reakciju na psića.
– Ma kakvi, did obožava pse, zar ne, dide? Imao je did psa Šaru, Zelova i kako se još onaj zvao? – pitao je unuk Jure.
– Brnjo! – nastavi did – i nikad mi nisu u kuću provirili. Ne bi ja mučio žiivinu, prije bi čovika. Zna se di je ćuki misto, prikućom. A, eto, sad se sve pošundralo pa pas posto k’o kućno čeljade. A kad gazdi šune, samo ga izbaci iz kuće, pa od napušćeni pasa i mačaka po gradovima ne moš ostat. Ne znam ja ko tu voli životinje?
Djevojka Ella je, čuvši didovu priču, povrijeđena izašla pred kuću, što je did iskoristio da unuku spraši u oči.
– A i ti Jure, kakvo je vodanje cura po kućom ako se nećeš ženit. A ova i nije za te. Nema „ vijar duše“, odnio bi je bolji vitar. Pa kamiče kad govori. A s ćukom bi za stol da se ja nisam ispričio.
– Smiri se, Jure! – šaptala je Mara – nije cura kriva, taki je to svit.
– Moja kuća, moja pravila, Mare! Ko oće nek poštiva, ko neće ne mora. I ja se poćutim kad dođem u Zagreb, „ko baja“.
Unuk Jure bi se najrađe dobro nasmijao, ali nešto mu je govorilo da i did ima pravo.
Napetu atmosferu prekinuo je Ellin piskutavi glas izvana.
– Jurkec, ponesi vrećicu za Stelinu kakicu!
– Ajde, Jurkec, kupi kakicu! – did je bio porugljiv.
– Neka ćukice u odniku, prostrla sam mu staru deketinu – Mara je spašaala situaciju – a ti Jure zovi curu u kuću pa večerajte.
Jure je s vrećicom u ruci gledao dida očekujući njegovo dopuštenje. Znao je on da did ima meko srce, pa su ga njegovi komentari više zabavljali, nego vrijeđali.
– Ajde, ajde, poslušaj babu. Ma, dobro je da si doveo curu, kakve si pameti, mogo si dovest kakvog pajdu – za cure.
