Ovih se dana cila naša familija okupila u kući moje svekrve. Drago njoj da su joj napokon došla sva dica pa joj se odma od miline neka toplina slila u obraze.
Ne zna se brte koje je kršnije! – umilno je ponavljala nježno gledajuć svu svoju unučad.
I nama je doduše prijalo ovo druženje pa smo se uz iće i piće dobro nasmijali sićajuć se raznih gluposti iz ditinjstva. Čim je dan bio na izmaku baba važno primjeti kako je vrime za molitvu.
– U va doba ja uvik slušam krunicu na Međugorju. Bilo bi lipo, čeljadi moja, pozdravit Gospu kad smo se već vako lipo okupili! – umilno nam predloži.
Muškadija i dica na tren stadoše negodovat, ali se brzo primire pa se svi zajedno i lipo prikrstimo. Baba glasno moli i priporučuje a mi složno odgovaramao. Zdušno ona unučad priporuči svetom Anti, sve pratre svetom Franji, a Gospi svu svoju dicu i zetove. Kad molitva završi dica se veselo razbižaše, a mi ostali nastavili pričat ko da ništa nije ni bilo. Stanem tada nestrpljivo čekat oće li iko išta reć jer ne bi rada da uvik ja budem babaroga, ali kako vidim da njima ništa nije čudno nako ti ja uvriđeno progovorim.
– A dobro baba, lipo ti priporuči Bogu svakoga samo neviste nisi. Nama puče li u repu! – ja ću ti nako, ko biva u šali.
Nasmije se tada muškadija, a i moje jetrve u čudu primjete kako sam u pravu.
Vidim ja na prvu da je babi neugodno, ali se odma snađe, brzo se prenu pa se još brže obrani.
– Oj misusovo, pa večeras se mole radosna otajstva, za vas ću sutra kad su žalosna! I nasmije se mudrica. I šta ćeš joj?!
– Bože mi prosti ko još moli za neviste! – veselo mi namigne zava.
– Pa zato i ne valjaju. Namignem i ja njoj pa se nasmijemo zajedno. Normalno da se razumimo kad je i ona nekome nevista.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
