MIRIS DUNJE
Na ormanu moje majke
s jeseni su mirisale,
dunje zute zlatolike
celu kucu radovale.
U mirisu zlatnog blaga
topila se dusa moja,
tu spavala ,stih stihala
ocima ih milovala.
Plavili se snovi moji
u fijuku ljutih zima
zute dunje na ormanu
bile svetlost u nocima.
Furuna je bubnjarila
iskrila se topla soba
ja i sestra sanjarile
neko lepse ,novo doba.
Vreme nas je putevima
nepoznatim otpremilo
sve sto htele ubrazdilo
zaboravom mlecnih noci
od doma nas otudjilo.
Godine su prosle mlade
oronula kuca stara,
otisla je mati nasa
i dunja se sasusila…
Samo srce sniva snove
u beskraju zimskih noci
onaj miris sto jos zivi…
miris dunje sa ormana.
