Mogla sam njive saditi,grozdje rezati,
staje cistiti,
jaganjce jutrom brojiti,
sneg prtinom prtiti,
i od snova bezati….
Mogla sam travu gaziti
trmke blatom vajati,
med vrcati,
zujanje pcela slusati
i ziveti…
Mogla sam silno voleti
nekog
sto na traktor i ulje mirise,
decu mu radjati pod vajatom
na slami
s ljubavlju..
Mogla sam knjigama sporet loziti
drva piliti,
mleko kroz gazu siriti,
surutku cediti
i voleti…
Mogla sam isto tako voleti
onog ko na cistu kosulju mirise
sa belim ,neznim rukama
sa belim biser zubima…
Mogla sam mu rucak kuvati
slusati price
laznih nocnih poslova
sa glavom na jastuku neke
mladje,dasnije…
Opet sam mogla decu radjati
njih voleti
kad nigde ljubavi nije,
kad zivot bez smisla postane…
Mogla sam ciganima dati
sve one kozne krevete
u kojima sam sama spavala
uvek u meko ususkana
sa svojim tihim recima,
sa svojim laznim snovima…
Mogla sam vise pisati
o svim odsanjanim pricama,
mogla sam
otvoriti svoj stit i ljusturu
u kojoj sam tonula danima..
Mogla sam opet drukcije ziveti
silno ljubit,voleti bez zadrske
nekog ko bi me u zvezde kovao
jutra nasom neznoscu svitao…
Mogla sam taj pogled svakog trena
u srcu svome staviti
i mnogo jace voleti
i mnogo vise sanjati…
Mogla sam…al nisam.
Sad jedno sigurno znam
nisam nikad umela do kraja
svoje snove sjaviti ,
sebe na presto staviti
sama svoj zivot ziveti
nisam umela sebe voleti..
Jagoda Savic
