Cemu sluze knjige ako ne ozivljavaju zivot,ako ne dotaknu najdublju poru prozivljenih radosti i bola?Cemu cutanje ,uzdrzavanje od prica koje zive u piscu i mole da pokuljaju napolje,da se izliju i da ozdrave srce?..Jednom mi jedan pisac rece da je posle Kosova napisao knjigu i spasio sebe ne cuvajuci bol i muku u sebi..Izlio je zuc na papiru i niije morao onim ljudima sto dusu lece..A dusa?Dusa je cudo u telu koja kad navuce tugu tesko je odbaci..Ma mozes i na mars otici ona ce te posmatrati iz prikrajka i cekati da te nesto dokaci…Zacvili pred decom koja stradaju,pred svakom prokletom nepravdom il` izrazenom bezosecajnoscu.I uzalud price da to vise nece tako i da to ne moze biti,dusa se smejulji i ceka.. Kopa lagano po uspomenama, detinjstvu,po bolu sto negde sakriven cuti..Govori ti ,,Napisi sve kako je bilo”iskreno i bez zataskavanja tvog greha jer on je tvoj i boli..Boli do boli..I opet pitanje ,,Cemu sluze nenapisane knjige ako lagano ubijaju onog ko ih ume napisati?Cemu cutanje i bol duse kog moze raspiriti svaka ziska od razbuktale vatre?Ne mora biti cak ni razbuktala ,dovoljno je da klaji pokrivena kamenom da dusa ne ode u hiljadu komada..I tu negde nad tim kamenom pocece prica…Prica teska i bolna al moja,jedina prava i iskrena…
