Podjimo kuci….kaze mi a pogled mu zadire u moje zenice.
Rano je …kazem i okrecem glavu..
Svejedno cu umreti..
Pomozi mi da bar nesto ostane moje i zivo..
Ti ne mozes umreti..
Vicem da ne bih briznula u plac..Pokrivam lice rukama i opet budim ono dete u sebi koje i danas ljubomorno cuvam..
Ti ne smes umreti..ponavljam jer po meni dobri ljudi nikad ne umiru.
Toliko mi trebas…ponavlja a ja pokusavam da ostanem jaka iako mi dusa skuplja komade po travi,putu,pogledu na drvece koje se leluja.
Znas koliko bi usrecila moju majku?
Znam..Sad bi.
Kad ne bi?
Znas sam.
Cutimo prebirajuci po secanju gde se vracaju reci izgovorene i neizgovorene..
Odnegde opet zubori voda i sneg je…
Skida svoju jaknu i ogrce me njom da ne ozebem..
Sada je toplo i on ceznljivo zuri u moju majicu..
Siguran sam da bi bila devojcica..
Volela bi te i za moj red..
Imala bi tvoje zelene oci i crnu kosu..
Pokusajmo da je ozivimo..
Lomi me.
Cutim..Pokusavam da dozovem upomoc nesto cim mi je ranio dusu..
Onda kad smo zajedno birali sobu a ja u salon usla s otvorenim kisobranom..
Ovde ne pada kisa….kaze mi mladi prodavac seretski se osmehujuci…
Smeje se i on..
Ne pada ovde al pada napolju…tvrdoglavo odbijam da ga zatvorim iako voda klizi s njega i mokri stranicu kreveta kog necemo odabrati..
Stidim se al ne popustam..
Smejao se..
To nije dovoljno…
Opet guram secanja al mi nista ne pada na pamet..
Ovo je stiglo do pluca i ovoliko je..Pokazuje mi dva dinara u kovanici..
Vozi me kuci…kazem..Mojoj kuci..
Pusti me da razmislim..
Znas da ne mogu cuvati dete i ici u skolu…
On cuti.
Oseca da nista nece ostati posle njega.Valjda nije racunao mene..Mozda i jeste al pri izlasku ugledah suzu…Lagano se spusta mrak a ja ubrzavam korake.Na vratima Jasmina ceka i place…
Hvala ti Boze , nisi otisla?
Cutim dok mi srce kidaju suze..Grli me i tepa ko detetu..
Kola jos uvek stoje u mestu a onda onaj zvuk odlaska kad dusa umire.
Otisao je na kijametu,hladnoci koja me pratila kroz ceo zivot..Ipak je ostalo nesto posle i zivo je onoliko koliko i jedan zivot…..Jagoda Savic..
