Home Kultura Marija Librenjak “LEKTIMACIJA”………

Marija Librenjak “LEKTIMACIJA”………

395
0
SHARE
Noćas san sanjala pokojnu tetu Ivu.
Uvik bi o Bož’ću banila iz Spl’ta i sa sebon povela još dvi sirotice. Urmetovala ji moja mater. Ćaća bi donijo iz zadruge svake vele, atroke suvi smokava i rogača.
Teta bi nan, da prostite, okrenila guz’cu i na katrigi tribila koru s naranača pa nas dicu zanuđala.
– Jidite dico koru o’ naranče. Puna je vitamina!
Mi nako željni žvakali bi koru, a koji komadić i progucali.
Ajme lipote! Za Badnju večer po cilon selu vonja bakalar, a u drugomen loncu već kvrcaju aranbaši.
Vatra planjca.
Uvik bi neko od muškića usika borić, a ćaća badnjak. Kad bi ga unosijo u kuću, reka bi po starinsku:
– Na dobro van došla Badnja večer!
A mi svi aptak:
– I s tebon zaje’no!
Okitili bi borić u ćoši, cik uz veltrinu. Kužinu posuli slamon. Odma bi se mi drčajina tili valjat. Al’ teta zamane metlon i o’stra umučamo.
Moli se ružarije. Dugo li je bilo, Gospe moja! Nikad sigurat.
Dok odgovaramo Sveta Marijo, majko Božja,… ujti nas niki smij pa okomotamo glave jejinon zapunčanon. A teta jopet metlon.
Za večeru mater metila u zdilu bakalar i miša varnjačon. Dali nam i cug vina pa u slami zakunjamo.
*
Prenila san se o lipote ditinjstva. Nikako san na oči. Radijo tandrče.  Svitlaci mi prid očimon tanjcaju. Pensan o poslidnjen susretu s teton Ivon.
U svoje zemane radila je teta u bolnici. Živila ka  podstanar.
Bila je deboto išla u švore, al’ se brzo svukla. Nije mogla podnit nikoga nad sebon. Taka raca.
Na kraju je prispila u Dom.
*
Toga lita dotra me do Doma jedan dobri čovik.
Vrućina. Pot mi se cidi niz veštu na pulije.
Polako odkučin vrata od sobe, a kraj ponistre leži teta. Ruke prikrižene. Moli.
Kad je skopčala da san došla, stade me ljubit i pozdravljat brata (oću reć mog ćaću). Smetila je da je partijo. Pita i za mater.
– Pozdravlja te. I ona ki ti moli prez pristanka. Logon leži, ali uvik snata o lipin zemanin.
– A šta to imaš u boršon?
Metila san joj na kantunal turte, pršuta i vina, orahovice, politanaka i voća.
– Sinovko moja, je l’ to iz Karakašice?
– A dašta je, ku’ ću ti donosit kupovno.
Valja reć pravo, oblaguzna je bila teta.
Kad kod kuće ne bi trevilo vina i pršuta, ja bi kupila i nevoljko lagala da je to naša intrada.
Neće mi Bog zamirit.
Zamoli me da jon u kašetinu nađen likariju. Zeman jon uzest. Unutra takujin, tanak ki svitla karta. Iz njega viri slikica Gospe Sinjske.
– Tete, di su ti kartice? Znan ja da imaš gazeta. I mene si nuđala, a nisan tila uzet jerbo bi mi rodbina pribotunala? Di ti je lektimacija?
– Ćerce moja, pokupila sve ona Slave. Znadeš, ona šta san jon pomagala zaraj bolesne dice. Šta će sirota. U nje su mi gaste za ukop i lektimacija.
Poćirila san i u ormar. Nigdi ništa.
-Tete, di ti je mobitel, radijo, reloj?
– Ne znan. Ne’ko me opeljušijo. Osta gola kost. Lezi Ive, ki drvo na drvo.
Zvoni mi mobitel. Dobri čovik ne mere me više čekat.
Grlin tetu i ne da mi se poć’.
Obećala san jon pozdravit sve odreda i da ću banit jopet, čin prispijen.
Obaziruć se oden ća.
*
Rujan.
Imala sam nikog posla u Spl’tu i odredila usput jopet obać tetu. Kadli zazvoni mobitel.
– Zovem iz Vukovarske. Imam samo Vaš broj. Umrla Vam je teta.
Ki ošalamućena se zalešuran.
Pensan.
Nema druge vengo vrckon u Dom sredit za tetin ukop.
Dogovorila san se s nadležnin di i kako.
Ali nema lektimacije. Ona Slave na mobitel se ne oziva. Zamela pute.
Na dan ukopa zove pogrebnik i pita u šta će tetu obuć. Pridali su mu je samo u lancunu.
Rečen mu da dođe  do mene.  Iman materinu ganjci novu monturu, al’ je ona odredila stat prid Boga u svojon starinskoj nošnji.
Tako teta moja poslidnji put bane u svoj rodni kraj sređena ki gospoja.
Nakon par miseci zovu me iz Vukovarske.
Slave vratila lektimaciju.
P.S. Ova moja priča je dobila posebnu nagradu na natječaju za volonterske priče Lovora- i Srme, izvan konkurencije, stoga što se nije radilo o mom iskustvu volontiranja. Imala sam i druge priče iz svog iskustva volontiranja, ali sam s ovom riskirala.Pokazalo se da sam bilo Povjerenstva osjećala. Inače, u priči su bile i fritule te umisto lonca pinjetin, ali zbog ograničenog broja znakova morala sam skratit, kao i neke druge misli moje, tj. rečenice.
Čestitam volonterima koji drugima pomažu skupno ili napobaško!
Živili, pak i dogodine!
Marija Librenjak