Međa kao…., kao svilena pređa
Ograde, zidovi i mostovi
ljudi grade, prelaze i ruše,
čak i planinske gromade
poginju kamena telesa
pred snažnom voljom
nevidljive ljudske duše.
…
Mi dođemo do naše međe
od svilene purpurne pređe
i dodirnemo se vibracijama,
a zatim se vraćamo starim
navikama,utabanim stazama
i ako su pune rupa…
…
Nekada bi rado preskočila
taj Kineski zid na naš način,
mangupski bih ti namignula
čisto da te začikavam i da
ne vidiš dok ti kradem začin
iz brižljivo negovane bašte
…
Ali, tu je ta međa od planinskog masiva veća,
a samo je leptira pređa…
Mi šetamo svojim rutama
uz zid isklesan od ćutanja
i flertujemo sa sudbinom.
…
Odmeravamo se oprezno, ponekad drsko i bezobrazno
oči u oči do kasne noći
prekrštenih ruku na leđima
prkosno pružamo otpor
nemom porivu za zagrljaj.
…
Mi nećemo pričati o sreći
jer o njoj ne znamo ništa,
ni malo, jer ne umemo da
razgovaramo ti i ja, izgleda.
A zašto bi koristili reči kada
se razumemo u samo dva
veoma udaljena pogleda?
…
Ne verujem… Ne veruješ mi.
Dugo čuvane kristalne čaše
su se uz rezak zvuk slomile
i ne gasim sveću jer plače
noć u omeđenom carstvu
samoće tamo gde si ti.
…
I nikada neću priznati
da taj maleni krug svetlisti
održavam u čast čekanja…
Međa je jutros narasla
a ja sam se smanjila u
cvet nevena kraj zida.
…
Sandra A.
