Noćas je tišina niz prozore sišla,
a ti manji nego što si juče bio;
ličiš li na senku što te zaobišla,
ili na san koji nisi ni usnio?
Da li tvoje usne reči još naslute,
dok se noć u kosi svilenkastoj vije?
Sve što ne rekosmo, zvezde nek odćute,
nek ćutnju poljubac njihov obavije.
Ne tražim ti reči što kroz sito prošle,
niti pogled što se svakom lako daje;
želim samo da tren od zvezde pridošle,
na umorno čelo položi odsjaje.
Daj da bar u misli kratko ti potrajem,
ko klas što pozlati polja nam pred žetvu;
pa neka i svenem, utihnem, nestajem,
što ne stigoh zorom za prolećnu setvu.
Idi ako moraš, noć je već duboka,
neka mekša ruka nek tvoju pronađe;
ja ću sačuvati plam ispod svog oka,
dok se vetar baca preko puste lađe.
Noćas je tišina prozore pritisla,
ti si manji nego što si juče bio;
ako me se setiš ko zora presvisla,
pomoli se za san koji nisi snio.
___________________
© Vesna Milošević
#poezija
