Kada prve jesenje kiše počnu da sipe,
neka seta se u nas uvuče.
Brižno se povlačimo i kroz zatvorene prozore
gledamo sumorne oblake
i čekamo da ih vetar raznese.
Naizgled
ovo je obično površno gledanje,
a u biti
ovo je vreme kada srce vidi sve daljine,
pleše u ritmu zanosne muzike.
Zato nateraj sebe,
kreni, nek poljem kiša lije,
neka se potop stvori.
Mahni pticama,
raskopčaj misli, prikloni se onome što te čeka.
Stresi pomrčinu sa sebe,
bez budjenja nema ni svetlosti…
Bez svetlosti to život nije.
Ljiljana Skelić Vemić
/septembar 2022./
