|
Čovik snuje, Bog određuje…
Još odnikidan molilila san za gladne , bolesne , žalosne, za žrtve rata , prirodni’ nepogoda i prometni’ nesrića…, za mir, pravdu, kruv svagdašnji i blagoslov Božji….
Radovala se svakomen novon svitanju.
Blagoslov mi bi moj prčulin, sinovkin sin. Provodit vrime s njin , virujte, za me je bio, i ako Bog da, bi’ će , raj na zemlji.
Konta nisan imala šta san ostala bez posla, šta su ovanjcirali oni koje san učit’ učila. Rekla bi moja mater, kadno sam zbog stečaja firme sama sebi sastavila i napisala otkaz, Bog zna čega te sve lukupera.
Iman i ja želju, barenko prvo vegon partin, izdat knjigu , za mlađariju , da ne smetnu beside antike…Akon, Bog da!
Evo , četri godine su mitile kakon je na Veliki četvrtak , o Gospinu plaču, moja mater ošla Gospodinu na mojin rukon, a nije smetila blagoslovit svoje i svit cili.
Ne zamirite, suza suzu goni,goni i zaraj tojog šta prijatelja Tarzu ispratila nisan, a obnoć i obdan mi je u mislin i molitvon .
Pensan, a šta mi drugo priostaje, kakon smo davne osandeste i on i ja bili najbolji na prijemnon ispitu i vrckon u varoš… trevili se kraj Bokinog rasta ( i njega sorijo vijar)… Oboje u crnu, a duše naše mlađahne svitlile ki misečina u noći mrklon. Bog mu bio milostiv.
Ma skačen s teme na temu, misli vrludaju iza stari škura, doklen selo drima, a ožujska bura snatanja kiša.
Danas , zapravo , lipon juče’, ošla san u zadrugu , metila masku, arije nemoš ujtit, pak san je makla doklen u zadrugu nisan ušla. Meliti fala i drugi njezinoj, Moniki …
Nako promišljan, parapeta moja u bršljan zaresla, teče moja Bukva, a jopet ništa ki nikidan nije.
Našla usput u busu ljubice, koja se neviron ne pridaje, jednu zdravstvenu. Stra’ me se mašit golin rukon, al’ pokupi i kašnje san je vlasniku poslala.
U dućanu nema kvasa, dala mi dva prodavačica iz magazina, a rane za pase i mačke kolkoš, takon i ja namiri svoje mace, akon Bog da imadu za nedilju dana…
Tice veršaju ka ‘ i lani, a jopet ništa isto nije.
Baja nan zaprla u možđanin. Stra’ nas nas sami…Šušak iz glave ne vitri.
Ma, akon ćemo pošteno sami smo tili virtualni svit, odalječit se od bližnjoga, a sadak nan tojo zapovid.
Mitila igra nakukale i na baluna s mojin prčulinon, ne da mater mu da s njin igran na karata, a u studenon išton napunijo tri. Ima par dana s babon i drčinon po selu oda, kad me ugleda sramežljivo reče , ja bi’ iša’ u tete Marije. Ma ko toju ljubav more platit. A, sadak mu se ne smin ni primaknit. Ljubav u ovi zeman znači odalječit se od voljenog čeljadeta.
Kako rekoh, takon smo i tili, interneti , društvene mreže mobiteli, a sadak mi se gade.
Moj rođak mili napunijo 80. godina, omirala san ga obać, al’ jok, telefon i basta.
Mene danas posebno takla mrtva mačka kraj puta, ma komen je bila tolika priša, da je i cestu mitijo.
Čoviče, ime ti je sebičnost.
U subotu na tv depeša OSTANITE DOMA, cilu noć oka nisan sklopila i pensan sama sa sebon, šta ako trevi potres ter ćemo morat bižat vanka…
Boli me smrt curice u potresu u voljenon Zagrebu. Boli me njijova dupla muka. Zafaljivan državnon vodstvu, najskoli ministru Berošu.
Al’ evo vako, akon kogot pročita, molin predsjednika Vlade RH, predstavnike Europske unije da vrate Boga i vjeru u naš sustav vrijednosti, jerbo ako viruju bez Boga i njegove providnost , bit će slipi kraj zdravi’ očiju.
Pondak, i lokalnin moćnocin poručivan da svaka sila nije za vika, želin pomoć svakomu ka’ osoba, a kamoli ka glavarica, pitan ji koliko su mi zaraj te rađe poslali gazeta, meni koja san sritna i Bogu zafalna doklen i socijalnu pomoć priman.
Bog čuva i beskućnike, bolesne žalosne, a gladne neka koron krua naranii, i sve nas i nek’ u moćnicin probudi savist.
Što smo mi bez Boga, koji je došao da nas spasi , ali i da sudi.
Pokušajmo bit’ Božji ljudi.
Svako dobro van želi Mara.
Bog s vama i vašima!…Čovik snuje, Bog određuje!“
U Isusa se uzdan. da će nakon Kalvarije s Njegovim Uskrsnućem i nama svanit’ te da ćemo bit’ bolji ljudi.
U Karakašici, 24. ožujka 2020.
Marija Librenjak
|
|
