Home Kultura Zovu me Sjećanja! MILJENKA KOŠTRO “VRIME I VRIMENA BRIME”

Zovu me Sjećanja! MILJENKA KOŠTRO “VRIME I VRIMENA BRIME”

504
0
SHARE

 Kraljice “Ovo je moj “skromni” dodatak mmportal.net”Vašoj divnoj predstavi na kraju “Promocije”

Kosača Mostar 03.03.2019


MILJENKA KOŠTRO
VRIME I VRIMENA BRIME
U selu Bilo brdo kraj vode Bistrice, u staroj kamenoj kući, u kojoj je prija živijo, did Vrano besidi s
unučadi i daje jin svite.
-Vidite li vi dico, ovo van je prava kuća, sami kamen. Liti ladna, zimi topla. Evo, petruljača još visi o
zidu. Kad san ja bijo dite, svitla nije bilo.
-Što si, dide, undan ziđa onu kod ceste kad je ova prava, radoznal je unuk Mate?
-Klanca ti, otiša u Nimačku i vidijo tamo kako oni ziđu kuće. Unda i komšiluk počejo selit cesti i ziđat
nove kuće. Pa drž nedaj nek nije manja od komšijine. Ovdi u ovoj staroj kući rodila van se mater, ja,
moje sestre i braća i moj ćaća Iko. U niki vakat u ovoj kući je živilo po petnest čeljadi. Sad čami pusta.
-Di ste spavali? Najmlađem unuku kuća se čini malešna za toliko duša.
-Klanca ti, u postelji, na slamarici. Mater ti je s babon Katon spavala do petneste.
-Davno je to bilo. Moja Luca, a eto, vaša baba i ja početkon desetog miseca pošli vadit kumpire gori
u Doce. Cila dva sata oda. Nabacijo ja samar na Vranca, metnijo mu oglav, ponili tri arara, dva za
krupni kumpir, a jedan za sitni u antrešelj. Ponili i dvi motike. A moja Luca bila zbabna. Prvo dite.
Trbuv do zubi. Računan ja gori je uzbrdo pa ću Lucu, pošto je zbabna, sist na konja, a ja ću pomalo
pišice vodit konja. Metnijo joj i namistijo mutap po samaru da joj je lipše sidit. Nek mi pravi društvo
pa makar ništa ne uradila.
-Kad na po puta, iđemo mi, a iz busa prne nikakva ptičurina i pripane mi Vranca. Kljuse se trzne,
skoči i baci Lucu. A klanca ti šta ću sad? Belaj! Pripa se i ja. Razbila Luca kolino, očeprljala je drača i
grabovina. Isparala šotanu i kotulu, a jedan opanak vrcijo joj s noge nikoliko metara ustranu. Ne kuka
Luca što se ubila i očeprljala nego kuka šta će bit sa diteton. Kažen ja njoj: Nima nan druge nego se
vrnit natrag. Bojin se ja rodit će tu, na putu, pa šta ću undan. Đadru kumpiri, ajmo mi natrag, velin joj.
-Bilo na konju u jednoj zobnici žita za konja. Sve se prosulo. U jednoj ćilimarki ponili kruva i slanine i
u dva caklena bocuna vode. Sve ispalo, bocuni se razbili. Srića nije caklo posiklo Lucu. Mojbrte, nije
prija bilo cakleni bocuna. Kuka Luca i za bocunin.
– Moran ja smirit kljuse a žito se prosulo. Dan mu malo kruva. Prokleta ptičurina, dabogda crkla, ko da
je znala, prosuto žito mogla je kljucat tridni. Konju spala ploča. Sad i on bos, a dan prija san pišice iša
u Imocki na pazar da kupin nju i čavle i da ga potkujen. Smirijo ja konja, ali neće Luca više na konja.
Samo kuka šta će bit s diteton. Vrnimo se mi nekako natrag kući.
-Sutradan, pošla se babit, veli did Vrano.
-Šta to znači babit se? Najmlađi unuk ne razumi svaku didovu besidu.
– Klanca ti, rodit dite, did će i nastavi dalje pripovidat.
-Doletila kuma Perinica. Ona je ko babica. I rodila se mala, vaša mater, moja Vranka. Sklonijo san joj
i pismu: Rodila se mala šta je s Vranca pala. Moja mater Kata odma joj nadine to ime. Vaša prababa
Kata navisi na onu crnu šparetnu bronzin i u njemu zeru kumpirove čorbe da Luca pojide posle
poroda.
-Dva miseca poslen oden ja u Nimačku. Posa mi naša rodijak Mate. Triba čeljad ranit. Zemlja škrta, a
često i suša. A bidno se živilo, štaš besidit. Ispod stare murve pozdravin se s Lucon. Moja Luca više je
brimena na leđin donila nego joj je na glavi zlaka. Radila po cili dan. Poleti u brdo, poleti u polje.
Đadru! Moralo se. Dolazijo bi ja za Božić. Dotraj malo vina, zakolji krme i božićaj kod kuće. Sastani se
mi braća i sestre. Orila se ganga. Zajigraj šijavice. Isan se zaželi. Štaš?
-Po Božiću oden ja natrag u Nimačku, a moja Luca odma u prvon pismu piše mi da je jopet zbabna. I
tako pet put u pet godina. Rodilo se pet van tetaka i sve nikako krajen devetog ili početkon desetog
miseca. I unda zadnji se rodijo ujac van Marko. Klanca ti, muško, sin! Kad se rodijo Marko vaša
prababa Kata odma ubila najvećeg pivca i navisila u bronzin da se vari. Rodijo se sin pa i ja odma
sritan, dotra vina i rakije da se more nazdravit.
-Vaša Mater, moja Vranka izrasla u lipu i kršnu curu. Uda se u susidno selo, za vašeg ćaću, Matu
Čavlovića. Zamirili se na derneku na Gospojinu. Klanca ti, i oni odu u Nimačku trbuvon za kruvon i sad
eto, vala Bogu, imaju vas četvero.
-Vako dico moja, pantite šta van je did Vrano besidijo i svitova.
Najmlađi, koji nosi didovo ime usta se sa tronošca, zagrli dida i reče mu: Jelde dide, ti nikad nećeš
umrit?
-Osandeset mi lita, a kuće smrt ulić kad su vrata zatvorena, a i šta ću joj vaki star. Did Vrano odli
suzbi suze.
Poslen je pokaza dici di su dili lišnjak, di plast sina. Naslonjen na šćap odvejo ji je do bunara oklen
su baba Luca i njiova mater nosile vodu. Unda ji odvejo pod murvu di je ko dite liti bra murve, pa na
guvno di se vrlo žito. Dicu je zanimalo di je završijo Vranac.
-Konja san proda na pazaru u Imockom nekom čoviku. Zvali su ga Slamar. Šta je poslen bilo ne znan.
Unda si moga na prste jedne ruke zbrojit ko nima konja, a sada, pet sela nima jednog. Ja, unda mi dva
sata oda do u Doce di san sadijo kupus i kumpire, a vi sada dva sata letite avijonon iz Nimačke dovlen.
Ja, klanca ti, kako se brzinon vrimena okrću? Eeee, svako vrime ima svoje brime. Jopet,neka Božje
providnosti.
Did Vrano je i dalje besidio i svitova, a dica su uz koje pitanje slušala svaku didovu besidu.