Kada se izmešaju radost i tuga,
sve se ustalasa,
razlije po telu…
Granicu pokušavam pronaći,
a njen trag u jednom pogledu se gubi…
Više ne znam gde sam…
Pronalazim sebe
u vrtlogu zagrljaja, beskonačno nežnog…
a ipak dovoljno snažnog,
da ne padnem iz njega…
I NE TREBA …
Niko mi nije rekao…
Koliko rana mozemo nositi?
Koliko romana u životu treba napisati?
Trebamo li?
Stranicu po stranicu ziveti.
Potrgati i iscepati.
I novi list okreniti!
Kraj sa pocetka price naslutiti!
Niko mi nije rekao!
Da se dan po jutru poznaje.
Da se dobrota,
dobrotom plaća.
Da se zlo,
zlom vraća.
Niko mi nije rekao!
Voli i bićes voljena.
I ne treba!
Jer to,
nije istina!
Kroz život sam sve to sama iskusila.
Platila…
I preplatila!
Ili sam jednostavno takva!
Svoja!
Takva Bogom data!
Ljiljana Klaric Salov
