A, ljudi moji…
Baš se nešto mislim…gle, u cilom plastu zavičajnih priča, toliko su puta spomenute žene (najskoli babe), a muškadije (najsjoli didova), ni za lika.
Pa, kako to, pitao bi kakav neutralni čitatelj.
Stvarno!…čudim se i sama.
Nisam do sada ni primijetila.
Nije da sam rasla uz dida.
Nisam.
Obojica su, na žalost, umrla prije mog rođenja, kai i baba (ćaćina mater).
S drugom babom (s materine strane); nisam se baš čudo naunučila.
Pokoje dovikivanje s balkona kuće s neputa, na putu i”škole i et…
Da je bila u nekom drugom selu, možda bih ju bolje upoznala, “vako…
Jedva sam joj ikada i povirila u kuću.
Nije to baš bilo uobičajeno, pogotovo ako je baba s drugog kraja sela.
Prođem, tako, selom u školu, i”škole; pa, ako me spazi; šogod dovikne, mahne…
Nije ti bilo ko danas…puste bliskosti i nježnosti.
Kakvi!
Bliskiji si, možda, bio s”tuđom čeljadi”, iz komšiluka, nego s rođenom babom.
Došla bi, valjda, ‘ćeri na babine i to je to, manje, više.
Pa, zašo, onda nema didova, u’vim pričama?
Hm…
Iskreno, i sama se pitam češkajući se po glavi.
Možda zato što sam cilo ditinjstvo provela isključivo sa ženskadijom, izuzev ono božićnih dana kad bi ćaća bio na “urlapu”.
U kući caruju žene.
U selu isto, mahom ženskadija.
Muževi u tuđini.
Sve je, dakle, na ženama.
Rade sve radove u polju, u šumi, u kući i oko nje…
Oru, siju, sade, kopaju, kose, vršu, siku drva: gone, na kojmom, u Žukovice, žito u zrnu, mliju i pjeve se vraćaju kući s vrićama brašna, dostatnog za misec, dva.
Brinu o ajvanu i isanu; čak i trguju, prodajući janjce, konje, krmad…
Zidaju i popravljaju sopice i suhozide, i dakako, čobanuju.
Uz sve to su i spretne stopanjice, koje gotovo od “ničega” skuvaju ručak.
P’undak, šuše pršute, pečenice, sudžuke, cvrlje čvrljke, metu mlaćenicu, prave sireve, maslo, kajmak, kisalinu…
Zimi ukisale po tonu kupusa i gotovo svakodnevno, peku kruv ispod sača.
K tome, rade ručne radove; pletu, predu, tkaju, vezu…
I pivaju…
I Bogu se, svagda, mole.
Spretno upravljaju konjskom zapregom; sadivaju plastove, nose drvene vučije pune vode, na leđima i u maštali kupaju čopor drčine…
Kuvaju i spremaju za sve…
I onda ih se, svako malo, poziva na red, ukoliko im dica loše uče u školi.
Njih, koje same nisu ni vidile škole.
Unatoč tome, vodile su cilo gospodarstvo savršenije od bilo kojeg školovanog ekonoma.
Nisu držale sva četri ćoška kuće, nego cilu kuću i prikuću; zemlju i cili svit, zvan život, tamo negdi, šezdesetih, sedamdesetih…i zato zaslužuju istinsko poštovanje, uvažavanje i divljenje.
Moje svakako imaju.
Kamo god se okreneš, tu su one.
Žene, sa velikim “Ž”.
Velike žene…matere, babe, tetke, strine, ujne, komšinice….
Odvažne, snažne i vridne ‘ercegovačke žene!
Naše lavice i vučice; lisice i lasice…
Što god je tribalo biti, bile su.
Kad se na to osvrnem s ove vremenske distance, čudom se čudim.
Šta su sve uspjevale, danas je nezamislivo i njima samima.
Od kud im snaga i umijeće da žive gotovo samo od komada škrte zemlje…?
Da se od nje hrane, odijevaju, griju…
I sve to, uglavnom, same samcijate.
Kako li su samo iznijele život u tako oskudnim okolnostima, s toliko drčajine, dok mi, danas, uz sve lagodnosti, i jedno, dvoje dice, jedva nekako funkcioniramo?!
Eto, zašto one pretežu u ovim pričama.
Ne zato što bih bila neka feministica ili, na bilo koju ruku, pristrana.
Daleko od toga!
Čast našim dragim didovima, no, u mom dičjem svemiru, nije ih baš vele bilo, kao ni druge muškadije.
Srist ćeš ih kad se ziđa kuća, čatrnja…i tako to.
Uostalom, većina muškadije je izginula u ratu, a ostatak crnčio po tuđini, tako da je sve palo na ženska pleća koja su sve to muški izdurala.
I zato u njima vidim istinske herojine, čarobnice i boginje, čiju srčanost i duh, bojim se, ni’ko, nikad neće doseći, a kamo li nadići.
Sve škole i fakulteti nisu ni do kolina školi koju su one, otrkeća, svladale, vrsnim uspjehom; uz jednu jedinu knjigu i jednog učitelja – Život.
Pa, naklon ti, do zemlje, čudesna Ženo mog ditinjstva što na nebu Života, bijaše i sunce i zvizde!
Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity
