|
Nije do papuča
Misliš
da je do obuće…
Šta god vidiš u nas,
čini ti se zgodno.
Eto baš bi i ti take.
A kad obuješ,
nisu ti lake
ni čizme ni cipele ni papuče.
Ili bockaju ili žuljaju ili spadaju…
Mislim, a ne govorim:
Nije do papuča, mama.
Noge su svoje othodale.
Predložim joj:
Ne polazi nikud sama.
Noge su se nahodale, umorile.
Odgazile 87 ljeta.
Ne ljuti se na njih.
A i obuća ti smeta.
Nosile su te vjerno
u brdo, u polje,
u šušanj, u drinine,
u štalu, u bašču,
u komšiluk, u crkvu,
na dernek, u doktora…
Tako bit’ mora.
Treba im odmora.
Eto i štap ti je pri ruci.
Pokreni (još koji put) noge, još malo povuci.
Promatram je i čitam:
Sama si,
starice draga
i čekaš kad će ko
uć’ preko praga
i strepiš od našeg odlaska.
Sve bi nas oko sebe skupila,
sve sebi vratila,
a znaš da ne može bit’.
I ja sve znam
al’ pravim se luda pa kažem:
Zima je, mama,
svak gubi snagu.
Samo ti lezi,
odmaraj.
Na proljeće ćeš bit’
k’o nova.
Svi smo dobro, uživaj.
Znaš da ja
ne lažem.
Opet ćemo zajedno
do Macanove kuće.
Izjutra il’ pred večer,
ne kad bude vruće.
Da ne izgoriš.
Nije potreba.
Po vrućini ćeš
sjedit’ u hladu
i gledat’ mene
u svojim očima mladu.
(Dao Bog kolor.)
I ne brini, mama.
Nisi sama.
A pronaći ću i papuče
što samo tebi odgovaraju.
Zagrlim je i poljubim k’o dijete,
a mislim:
Tamo gdje uskoro ideš,
papuče ti ne trebaju.
|
|
