Čuju se svakog dana.
Znaju kako je onom drugom prošao dan, šta ga muči, zbog čega nije mogao da zaspi.
Nedostaju jedno drugom. Ljubomorni su, iako nikada nisu razgovarali o vernosti.
Imaju svoje nežnosti, navike, male rituale i rečenice koje pripadaju samo njima.
Ponekad planiraju putovanja, zajedničke vikende, čak i budućnost.
A onda ih neko pita:
„Šta ste vas dvoje?“
I odjednom, posle svega što dele, nemaju zajednički odgovor.
„Ne volimo da definišemo stvari.“
„Lepo nam je ovako.“
„Zar je toliko važno kako ćemo to nazvati?“
Možda i nije.
Nisu svakom odnosu potrebni brak, zajednička adresa ili unapred isplanirana budućnost.
Dvoje ljudi mogu sasvim svesno izabrati bliskost bez tradicionalnih obaveza i biti zadovoljni takvim odnosom.
Ali postoji jedna razlika koju često previdimo.
Nije isto kada dvoje ljudi ne žele da definišu svoj odnos i kada jedno ne želi da ga definiše a drugo se plaši da sazna zašto.
Jer tada počinju da žive dve različite priče.
Jedno veruje da se njihov odnos polako razvija.
Drugo smatra da nikada ništa nije obećalo.
Jedno odustaje od drugih mogućnosti jer oseća da već nekome pripada.
Drugo ne vidi razlog da se ponaša kao da je zauzeto.
Jedno ćutanje tumači kao strpljenje.
Drugo isto to ćutanje razume kao pristanak.
I najneobičnije je što niko ne mora svesno da laže.
Ponekad je dovoljno da oboje izbegavaju razgovor koji bi mogao da promeni ono što trenutno imaju.
Jedno se plaši da će pitanjem izgubiti bliskost.
Drugo se plaši da će odgovorom izgubiti slobodu.
I tako nastaje odnos u kojem se o svemu može razgovarati, osim o samom odnosu.
Možete nekome reći da vam nedostaje.
Možete mu priznati ljubomoru, strah, nežnost, čak i ljubav.
Ali pitanje šta ta osećanja znače u stvarnom životu odjednom postaje previše ozbiljno.
I tu odgovornost nije uvek samo na onome ko izbegava odgovor.
Ponekad i sami pristajemo na nejasnoću jer nam je lakše da se nadamo nego da proverimo da li druga osoba uopšte želi isto što i mi.
Ubedjujemo sebe da će vreme sve razjasniti.
Da će bliskost prirodno prerasti u odnos.
Da će ono što se podrazumeva jednog dana biti i izgovoreno.
Ali vreme ne mora ništa da razjasni.
Može samo da učini da se još više vežemo za nešto što nikada nismo zajedno odredili.
I možda je upravo u tome najveći paradoks ovakvih odnosa.
Dvoje ljudi mogu znati gotovo sve jedno o drugom a da nikada nisu proverili da li ono što jedno naziva ljubavlju, drugo uopšte smatra vezom.
Autor: Jasmina Jovanovski
#PsiholoskeSiveZone #NedefinisaniOdnosi #EmocionalnaBliskost
