Na proplanku stoji žena,
pogled luta u daljine,
tužnim glasom prošaputa:
Kad ćeš doći kući sine?
Poželila majka tebe,
za tobom mi srce zebe,
noći duge, teški dani,
tuga srce majci hrani.
Za te molim svakog dana,
da te Božja ruka vodi
i da neda da mi patiš,
da se kući sretno vratiš.
Odreći se nikad nemoj,
rodne grude, svojih snova,
zaboravit nemoj majku,
zemlju svojih pradjedova.
Kunem svaki kilometar,
što mi tebe sada ote,
u starosti šta dočeka,
ti prkleti moj živote.
KATARINA ZOVKO IŠTUK
Mostar 03. listopada 2019.
