Jutro se budi u boji pamuka,
meko i belo, k’o oblak na dlanu.
Tvoja je ruka u mojoj, bez zvuka,
dok Sunce pleše kroz kosu vranu.
Kroz tamne šalone, što čuvaju tajnu,
provlači se zrak k’o srebrna nit.
Gledam te nemo kroz svetlost sjajnu,
dok istina spava u senci,
k’o stari mit.
O nama se širi neka čudna fama,
da nas je rodila dubina plava.
Al’ ovde je mir, daleko od drama,
gde ljubav tiha u senci spava.
Između zidova, gde miris soli
meša se s tvojim dahom u noći,
postoji nešto što srce moli –
da nikad ne saznamo kuda ćemo poći.
I opet…
Jutro se budi u boji pamuka,
meko k’o beba što u njemu spava.
Tvoja je ruka u mojoj, bez zvuka,
dok tišinu tka ova svetlost plava.
Kroz drvene šalone, što čuvaju tajnu,
prolazi miris soli i starog zlata.
Vidiš li mladu, u velu, sjajnu?
To sećanje ponovo kuca na naša vrata.
I dalje se širi neka tiha fama,
da smo k’o jantar u vremenu stali.
Al’ ovde je ljubav, daleko #od srama
u kapi sunca koju smo ukrali.
Pod belim velom, gde miris soli
meša se s dahom mojim u noći,
postoji nešto što srce moli –
da nikad ne saznamo kada ćemo poći.
U boji pamuka, gde vreme staje,
pod vrelim nebom što tajne krije,
ovaj trenutak svu večnost daje,
dok vetar u naše jake šalone ,
lagano u ritmu ljubavi
noćima bije.
Jovanović Lidija
25.02.2026.godina
Niš
