Mogla bih na prstima
pobeći u jutarnja svanuća,
da noć ne čuje.
Na dve grane
sreću da nacrtam,
vetar da ih spaja.
Moram pesmom da te oživim,
da bih te opet
za ruku držala.
Pale se tajanstvene niti zlata,
u venama posejano zrnevlje raste.
Ćutim dok o ljubavi pišem.
Dva lista spojiše se na grani,
u ćutanje tvoje legoh.
Željama dišem…
Ljiljana Skelić Vemić
