O, čudne li besmislice,
i svih njenih otkrovenja;
tapkaju joj potpetice,
igrom večnog magnovenja.
O, gle lude besmislice,
i svih njenih otkrovenja;
uvek nove potkovice,
uvek veća njena htenja.
Kad nastupa s veličinom,
preimućstvom svojih moći;
ušuškana zavetrinom,
nedođiju svoju toči.
O, gorde li besmislice,
smisao bi da oroči;
bezobalno njeno lice,
nedođiju svoju toči.
__________________
© Vesna Milošević
#poezija
