Home Kultura Zovu me Sjećanja “Suze i smij naroda nevirnog (1)”

Zovu me Sjećanja “Suze i smij naroda nevirnog (1)”

290
0
SHARE

 

Onima kojima se s ovim nesritnim virusom uselila smrt kuću ne tribaju više nikakve brojke ni statistike. Ni teorije zavjera ili znanosti.

Svima njima sućut i isprika unaprid ako im se učini pregrubo što ću evo izbaciti onako iz duše, bez prevelika razmišljanja. Isprika i likarima, medicinskim sestrama i svima koji se nadljudskim snagama bore za živote naših najbližih, dok mi razmišljamo i premišljamo  je li ovo nečija luda zloba ili je zlobna igra velikih s malima.

Nisu samo izgubili svoje najdraže, nego se nisu ni oprostiti od njih mogli kako dolikuje. I još su ih, u svim njihovim mukama i jadima obilježili kao širitelje virusa. I godinam će se pripričavati kako je sve počelo od ovoga ili od onoga. Kao da su namjerno otišli negdje po nesritni virus, donili ga i raspršili kud su stigli. Takav smo narod, jalan i jadan, sam sebi i drugima čudan. Kao da onaj pivač splitski o nama piva: „čudni ljudi žive tu – sve što vole razapnu“! Nismo li to dokazali s izrugivanjem našem dokturu Anti. Koji je na svoj način, samo ‘tio malo, kako bi se kazalo relaksirati situaciju, opustiti mase, makar i šalom na svoj račun. Digla se na nj cila Rvatska, smijući se i rugajući se, a da ni sami ne znaju što im je zapravo smišno. Nije im bilo bitno o kakvom dokturu i kakvom junaku, ako baš oće, i kakvom ljudini se radi! Ne! Bitno je da, eto čisti zube prstom, da je neobrijan i po njima nepristojan. Sada, kad im svima ulazi „sprida i sazad“ više se ne smiju. Sad im je samo krivo što se (opet) miljuni šalju u našu bolnicu. A ne pitaju se koliko Hrvatska izveze u BiH, komu to prodaje i što to znači za rvatski proračun i BDP, štagod da im je to (ma znam ja, ali volim ga i ja zavlačiti malo sazad), Zar takvi zaslužuju lipše obraćanje?

Takvima ko da smetaju pametni ličnici. Beroš, Markotić, Capak… Ko da žale što nema više „slučajeva“, više „prodora“ s prida ili sazad u staračke i druge domove. Njima je krivo što i među medicinarima imamo svoje Modriće, Rakitiće, Mandžukiće … najbolje na svitu. Oni se vesele što je u Hercegovini najgora situacija u Medjugorju. I što je to sve krenulo od jedne časne  (Ne bi joj bio u koži). Još kad bi smili svoje Živane poslati da nazor upadnu u Dičje selo ili u samostan – di bi njiovoj srići bio kraj? Razapeli bi pra Tomislava i sve časne ko što razapinju jadnog popa Delaša iz Splita. Samo zato što im nije dao ući u Crkvu i izrugivati se sa svetim obredima?! Još će ga tužiti i osuditi, prije suđenja. Bože moj, Bože moj, tko je koga ostavio . mi Tebe ili Ti nas? Samo se čini da smo pripušćani sotoni u ruke i da nam se ceri u lice.

 

Pomozi nam Bože, ako ništa, zbog onih koji nam nesebično pomažu, šalju i materijal i opremu i novce. Znaju svi čemu se moremo nadati iz Sarajeva. Znamo i mi da će nas pola nestati ako krene nekontrolirana zaraza, zato se čuvamo. Čuvamo i sebe od sebe i druge od nas, i nas od drugih. Svit je stao! Ko da se zamrznuo. Ne pada napamet nikom organizirat  orgije ko dosadašnjih korizmi, praviti koncerte na Veliku subotu. Ne fali više nikom što ne moremo nediljom u Mepas. Kažem opet, da nije onih koji napuniše bolnice, i onih koji odoše prije nas, čovik bi se svemu samo slatko smijao. Pa onda zaplakao. I opet se gorko nasmijao.
Potrajat će ovo. Bit će svega kupit – ali se neće imat s čim. Dvi-tri mirovine se mogu isplatit. Možda i plaće onima koji imaju sriću raditi. A onda? Ne moreš diliti z prazne vriće. A s čim je puniti? Di su planovi, da ne kažem pametnjakovići? Lako je u dobru dobar biti, sad se pokažite. Da vidimo kako sad priliti iz šupljeg u prazno?! E, moj narode! Pišem ovako jer vidim što nam se sprema. Moram razočarati svakoga ko  misli da gore ne more biti. More i bit će! Svi ćemo svima biti krivi. Niko ni skim pričat neće. Sve da se sutra nađe kakva likarija, ostaje u nama strah. Strah od svakog, od svačeg. I s tim ćemo živit. Priživit će i pamet sačuvat ko ima koji dulum zemlje, ko ima što posijati i zasaditi. Ko ima koju koku, a  janje i  tele će vridit bogatstvo.
I ne ću više zapisivat dugo ni slova. Jer mi se čini da je svako remećenje šutnje grijota. Šuti moj narode, jer kad je bilo vrime govoriti, nismo govorili. Kad je bilo vrime ustati – pali smo! Pali amo, ne na jednom nego na svim ispitima. Najgori smo bili na ispitu ljudskosti i poštenja. I sada nas mogu spasiti samo oni koji ne žive za sebe nego svaćaju da nisu sami i da smo osuđeni jedni na druge. Spasit će nas, možda upravo oni koje danas osuđujemo i optužujemo, koje krivo gledamo, od kojih se ni čem ne nadamo. Rekli su puno pametniji od mene, puno prije mene – ništa više neće biti isto kao što bijaše jučer. Mišaju se karte, minjaju se odnosi, minjaju se prioriteti. Ipak, velika bi stvar bila kad bi se na kraju mogli pogledati u zrcalu i kad bi mogli jedni druge pogledati u oči.

Analitički tTim bpz.ba -Voditelj Mladen LJubić-Vajta

(nastavit će se)