Danas je nebo rasulo
dušu po zelenom
proplanku i palo
u moje zenice dok
sam tonula u zelenilo razigranih grana šumećeg drveta,što je
u moju kosu zaplelo koren i počelo da cveta.
Postali smo jedan svet
izvan svakog sveta,ja
džinovsko drvo,i zlatni
plamen iz tirkiz nebesa,
i odjek tišine ispruži
svilene ruke i uze nas
u mekano naručje svoje
i reče: kad ljudi nestanu
tek, počinju da postoje!
