Jučer me zvala rodica Ruža da joj dođem pomoć kumpire posadit.
– Di mene nađe pored svih žena tamo u Borčanim? – pomislim, ali ništa ne reknem osim da ću doć. Brzo nađem sić, čizme i rukavice pa se uputim prema autu. Od kućne mi čeljadi nigdi nikog i taman kad pomislim kome ću se javit, ugledam svekrvu u susjednome dvorištu. Da sad ne telarim prid narodom kud ću i šta ću, samo joj lipo manem i kratko doviknem:
– Odo ja u Borčane!
Skoči se baba s one stolice, brzo se prikrsti pa panično stane zapomagat:
– Kud ćeš u Borčane jadna ti sam, tamo je klaun!
Kako mi se žurilo nako se nisam ostala priknađat nego lipo sidnem u auto pa se prikrstim i polako krenem.
Dan prilip, sunčan. Nebo modro, trava lipa zelena, a na radiju se trefila neka lipa glazba pa je dobro pojačam i stanem glasno uživat u vožnji. Meščini da ti nikad brže do Borčana nisam došla! Znam da Ruža ne sadi puno, računam da je skupila još seoskih žena pa ćemo za čas, kad tamo samo ona i jetrva joj Anđa.
– Doće mi i zava Slava, ako ne bude sebi sadila – čim je pripoznala moje razočarenje, odma mi se stala pravdat.
I štaš sad, zabrndo traktor, a nas se tri marljivo privatile posla kad ti odjednom nastade vriska. Brzo se okrenem kad imam šta i vidit. Ni pet koraka od mene stoji – klaun! Nekakav sitan, mršav i špatan. Na njemu gumene čizme i rukavice iste vake ko moje, ali svoj ti poso, na glavi je maska, pravi klaun!
Kako on stade mavat onom šarenom glavom i rukama, nako one dvi udariše u vrisku. Traktor zvrči pa onaj u njem vamo ni ne gleda, a ja ti se sledim. Kroz glavu mi meščini cili život prođe! I onaj svekrvin strah kad sam joj rekla da ću u Borčane, i to kako će mi Miro brzo doć gladan s posla, a večere nema, i dica.. Čim sam se dice sitila dobijem snagu. Odma se priberem pa me i neki bis spopane i baš koda mi se govorilo, pored sebe ugledam dobre grablje. Skočim se, okrenem ono štile pa odma jurnem na klauna.
Mogu ti reć da sam očekivala dobar okršaj i junačku borbu kad ono ništa. Uvatio se klaun za glavu pa ciči, kuka i zapomaže, a ja se okuražila pa udri još jače.
Okupilo se tada oko nas čeljadi kolko oćeš, sve babe i dica pa me veselo stadoše sokolit.
– Udri mlada, ne žali ga!
Rado bi mu ja sad skinula onu masku, da se zna ko je, ali kako u onom bisu nemam kad nako samo strogo zagalamim:
– Brzo kaži oklen si?!
– Iz Kongore! – odma prizna siroti klaun pa se nekako tužno raskrivi.
– Ja odakle će rđa bit! Udri mlada, nije vas ista mater rodila! – ljutito poviče stara Ružina svekrva gori s balkona. Ali ja mu se tada smilujem, računam možda mi je rođak, pa odma u stranu bacim one grablje. Sada ga okruži sav onaj narod i on nemaše kud nego jadan i uplakan polako skine onu masku.
– Ajme meni, jadna ti sam. Pa to si ti moja Slave!- opet s balkona zagalami baba pa se uvati za glavu čim u klaunu svoju rođenu ćer pripozna.
– Ja se jadna tila našalit, a budala me ubi! – stade ova kukat držeć se za leđa pa je one žene uvatiše pod ruku i naku bolnu brzo je uvedoše u kuću.
Eno, ja mislim da i sad kuka i zapomaže, a oni joj nekakvom masti mažu modra leđa. Priča kako nam je došla pomoć sadit pa se tila i našalit, i kako ja uopće nisam normalna, a svi joj šute. Eto ti, sad ispado ja luda, a onaj ko se oblači u klauna i plaši narod je ko biva normalan, je li?
Jašta su mene i zvali.
Ivana Ćurić/Tomislavcity
